У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА
Самотног ме расанила мисо,
у сред тмуше кад ушара лови,
стотине сам сличних већ записо,
али ова за најбољу слови.
Шта је човек и зашто се рађа,
смрт на њега пре рођења чека,
вазда мука, ко да се порађа,
од живота човек нема лека.
За пар труни радости се живи,
горе, дoлe, живот нас окреће,
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо ко ливадско цвеће.
У камен ми мисо уклесана,
мисо моја моћнија од мене,
не мож’ с’ учит, већ је Богом дана,
осим ње ће све живо да свене.
Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити,
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.
Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису,
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.
Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће,
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.
© Бранко Мијатовић 2022.
Настави са читањем “У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА – Бранко Мијатовић”