У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА
Самотног ме расанила мисо,
у сред тмуше кад ушара лови,
стотине сам сличних већ записо,
али ова за најбољу слови.
Шта је човек и зашто се рађа,
смрт на њега пре рођења чека,
вазда мука, ко да се порађа,
од живота човек нема лека.
За пар труни радости се живи,
горе, дoлe, живот нас окреће,
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо ко ливадско цвеће.
У камен ми мисо уклесана,
мисо моја моћнија од мене,
не мож’ с’ учит, већ је Богом дана,
осим ње ће све живо да свене.
Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити,
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.
Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису,
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.
Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће,
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.
© Бранко Мијатовић 2022.
ВРЕМЕ ЗЛА
С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.
Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.
Уморна војска у рову дрема,
урлик хаубица, вриште тела,
нови се напад пред зору спрема,
сажеже, спржи, последња села.
Уморна војска у рову дрема.
Уместо рата љубав бих хтео,
да мрсим твоју гараву косу,
из канџи рата бих се отео,
још једном да тебе грлим босу.
Уместо рата љубав бих хтео.
Ал` жеље моје, тек само жеље,
разорна граната у ров право,
гелери лете, месо се меље,
писмо ми оста без: мила здраво.
Ал` жеље моје, тек само жеље.
Ако ти икада писмо стигне,
с матрикулом скинутом ми с` врата,
нека је рука тад твоја дигне,
децу нам чува к`о што би тата.
Ако ти икада писмо стигне.
© Бранко Мијатовић
Бранко Мијатовић, Шабац – О М Е Н И
Рођен сам у време најжешћих санкција које је једна држава могла поднети, године 1949.год.у Шапцу, граду великана свеколике уметности. Одрастао у верничкој породици нисам могао бити “организован”, али ми то није сметало да са одличним успехом завршим основну и средњу техничку школу, а потом Вишу машинску у Земуну. Од основне школе пишем и у томе сам подржаван и од учитеља и од наставника, да би већ од седмог разреда основне почео објављивати у омладинским новинама, а потом и у подлистку ” Глас деце Подриња” који је водио велики човек и песник за децу Драгиша Пењин, а преко кога упознајем најзначајније песнике XX века и врло млад постајем члан УКС па тако и редован сарадник ондашњих “Књижевних новина”, да бих због неслагања са политиком руководства удружење напустио 1993.год. што заиста нема везе са књигама које су ми забрањиване због појединих песама. После свршене више школе се из егзистенцијалних разлога запошљавам у Теслићу (БиХ), али ту остајем само три године и враћам се у Београд где ванредно завршавам Машински Факултет, а паралелно идем и на курс за приучене хемијске раднике да бих некако ушао у тада чувену ХИ “Зорка” у Шапцу.
Тако и бива. По завршеном курсу за ПКВ раднике запошљавам се као физичко обезбеђење, да бих после осам месеци добио радно место које је одговарало мојој стручној спреми. Све време пишем и објављујем у листу “Зорка”, али и три збирке песама са соцојалном тематиком: ” Црни човек”, “Сновиђења” и “Зрнца Мудрости”, које , као што су моје старије колеге предвиђале,од којих сам учио (Никола Девура, Оскар Давичо, Крстивоје Илић, Милић Станковић, Момо Капор, Иван Глишић и други) бивају забрањене и повучене.
Због свега тога 1984.год.уписујем Филозофски факултет, катедра за књижевност, у Београду који завршавам у редовном року са највишом оценом, а потом због потребе предузећа и магистрирам на одсеку за Технологију за обраду метала на Машинском факултету.
Настављам са писањем и ступам у контакт са књижевником Драганом Филиповићем који ме је уверио и убедио да не пишем само за новине, већ да од брда папира са песмама штампам књигу изабраних песама. Тако смо и учинили и, као што је професор Филиповић и предпостављао, књига је на 63. Сајму књига у Београду, не само запажена, већ и проглашена најбољом књигом лирске поезије за шта је уследила и златна плакета Министарства за културу и информисање Владе Републике Србије. Недуго потом добијам и допис да сам постао почасни члан светске асоцијације песника у САД а онда следи заступљеност у Латино-Америчкој и Руској Антологији ” Стотину најбољих саврамених песника света”, песме “Бошко и Адмира” и ” Ламент над Мостаром” су од прошле године део обавезне лектире у Шведској и другим нордијским земљама…
До сада објавио осам збирки, учествовао у свим престижним алманасима и зборницима, као и седам есеја на социјално теолошке теме.
С поштовањем, мр.проф.Бранко Мијатовић 2022.
Jош једна песма као бонус!
У Л И Ч Н И С В И Р А Ч
Добро вече улични свирачу, дај ,
засвирај нешто старом другу,
ево идем из кафане пијан,
свирај нешто, одагнај ми тугу.
Сву ноћ ми је музика свирала,
све на увце тамбурашку фугу,
исписујем кафанске столњаке,
у песми ћу наћи љубав другу.
Џепови ми препуни столњака,
исцепаних плаво – белих крпа,
на њима су песме моје душе,
где се снови моји друже руше.
Свирај , свирај, улични свирачу,
уз сваку бих песму брате плако,
да запевам ја са тобом ноћас,
није мени, није, веруј лако.
Свирај ону, знаш боемску, стару,
где се пева как се двоје воле,
што љубављу убијају радост,
што лагаше Бога на олтару.
Свирај , свирај , улични свирачу,
ево идем пијан из кафане,
свирај друже да раштимаш жице,
дај, излечи срца мога ране.
Знам, ни теби друже лако није,
на улуци сам у касне сате,
немам пара да бакшиш ти дадем,
ал ћу песму написати за те.
О човеку што у ноћи свира,
тек пијаном намернику неком,
за пар тица, прозоре у тами,
сви смо друже у животу сами.
© Бранко Мијатовић 2022.
