Понизно
Путујеш
кроз потоп расних равница
Кад ме сетиш
поздрави те земље далеке
и уморна лица
Те бесом опрљене душе
што имају сав бол
овога света
у суморном оку
па њиме и твоју срећу руше
Путуј
стварно ми не мораш
ништа рећи
Одувек знам откуд се
враћаш
по твоме бахатом ходу
Све оне што дођу и оду
познајем лично
па се моја маленкост
вашој висости диви
Све своје од срца су вам дали
да сад живите тај њихов живот
који нико нормалан не живи
(C) pollakova
