NOĆ JE – Ljubodrag Obradović

NOĆ JE

Noć je,
mesec sija,
svetle polja.
Jesen došla kasna,
pa ledi se dah
i puca volja.

Ja i ti,
sami na mostu,
kao izgubljeni ljubavnici…
Ja pričam, ti ne slušaš…
Zatvorila si vrata,
nepoznatom gostu,
pa gledaš vrtloge…

Sad smo glasnici pakla…
A sunčana leta mladosti,
a srećne godine uživanja
i jutra
u vrbacima dočekana…
Gde su, kad ispariše
iz tvog sećanja.

Zar tvoj mozak ,
sreću cepa
i prošlost ostavlja,
a budućnosti i nema.

Hladno je u srcu,
hladno na mostu
i otvorenom prostoru.
Mesec noževima bode.
Ja polazim suncu,
pogadja me led…
Sunce je u večnom zatvoru,
meni svetle samo nepogode…

O, zbunjena moja mašto,
kuda to plovim sad,
gde me to odnosiš.
Zar da ja, rajska bašto,
više nikad,
ne prošetam
pejzažima tvog tela
i ljubavnim znojem,
ne orosim,
slatke grudi tvoje…

Noć je,
mesec sija,
mesec noževima bode.
Život je utopija,
noćas,
kad te iz mog srca,
tvoji snovi odvode…

(C) Ljubodrag Obradović