ODAVNO – Ljubodrag Obradović

Odavno nisam
zastao da gledam
noćno nebo i čari zemlje.
Odavno prisan,
nisam bio,
sa zvezdama i pticama,
sumrak volje.

Vremena ič,
teskoba života steže…
Jedan od ljudi sam,
od koga
nepravde ne beže.

San mi je sreća,
i na tome odavno radim
Nedostožno mi cilj,
a starost već me gladi.

Misliti više ne mogu,
posao me guši
i male kule
razbacanih želja,
u začetku ruši.

Rob sam društva
i ništa ideal da zanjiše,
spokoja za mene nema.
Sad užasan strah se spušta
na maštu što snom miriše
i umorna od sebe same, drema.

Rob sam tudji
i ništa više,
radosti za mene nema,
čak ni sam u sebi ne postojim,
danas kad svet je ludji
no juče, pa na propast miriše,
svaki dan novi
i za kraj se sprema,
sve što živi, diše,
sve što živeti nastoji.

Možda se i varam
i možda su mi misli prazne,
ali život kakav se sad na zemlji,
od najmoćnijih stvara,
mora da propadne,
zajedno sa mnom,
sa nama…
I sa njima!

Bar tako osećam
i to mi misli truje.
Ta ljudi smo,
a čovek mora
svet da podseća
na ono zbog čega
noću strahuje.

Odavno nisam
zastao da gledam
čari zemlje i noćno nebo.
Odavno prisan,
nisam bio,
sa zvezdama i pticama,
odavno mi sve,
više nije,
kao nekad lepo.

(C) Ljubodrag Obradović