ZA NEKU BUDUĆNOST – Ljubodrag Obradović
Datum: – 07. December 2005. g. @ 14:50:43 CET
Pročitano: 565
ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ
Излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар пред олтаром.
Знам, кратак је пут до смрти,
ипак, настављам по старом.
Осећам да су Ваша досада
и презир, део чудне освете.
Ви се бојите сами себе,
док крај Вас сати неумитно лете.
И бесан сам ноћас на цео свет.
На чисте улице, а прљаве људе.
Знам, ја сам овлаш згажени цвет,
коме исти што га газе и суде.
И ево, млатим се ту и кезим,
док главом кошмар лупа,
а срце нове поразе бележи…
Љубав је понекад прескупа.
А ко сам ја у оваквом стању;
очи упале, у души рана.
Изгнаник слепи у очајању,
или светлост згаслог дана?
Ко сам ја? И који враг ме држи,
да блебећем оно у шта и сам сумњам?
Да ли би да сам од живота бржи,
или скитница што узалуд светом луња?
Знам да знате како срце боли,
и да сте патили крадом.
Знам да сте сви били охоли,
кад Вас љубила млада.
Знам да су многе жеље нестале,
са данима, ко сан неосетни.
Знам да смо сви били будале,
баш кад се чинило да смо срећни.
Знам много, или бар мислим тако,
бесан на збиљу која ме меље.
Сад знам, ништа у животу није лако.
Лаке су смо жеље.
А ипак, излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар кад стане пред олтар.
Дрхтим за неку светлу будућност,
у којој ћу за многе бити тек сањар.
За неку будућност, са мирисом липа,
у којој ћу бити сањар кога и мрзе и цене,
док корача калдрмом кад киша сипа
и гледа светле рекламе, које нагриза време.
© Љубодраг Обрадовић