DEVOJKA I ĐAVO – Jelena Simonović

DEVOJKA I ĐAVO

Sam je đavo mrsio joj vlasi
Mesečevim zrakom obasjane
Crne ruže u kosi ukrasi
Zvezde ćute, nebom uspavane

Meke reči uhom se meškolje
Put do srca kroz led da naprave
Kraljici se izmaklo postolje
Utihnule i oči garave

Nežno, nežnom lako se priklanja
Kao dete na majčine grudi
Crni pramen sa čela joj sklanja
Plamen čežnje u srcu joj budi

Dlanovima dala mu je sebe
Stopa stopi utirala trag
Ali negde iznutra je zebe
Da l’ je svako ovde svakom drag

Đavo drema, došao do cilja
Više nije zvezda, zvezdi drug
‘mesto sunca, sad kiša rominja
okrenula zemlja jedan krug

Strahovi se okupljati staše
Strepnje puste, postadoše java
Trešnje sočne davno se obraše
Smenila ih na samrti trava

Drhtala je usna pred plakanje
Slomila se vera u devojke
Ostade joj beznadno čekanje
Kroz prste je provukla uvojke

Mesečina pod oblak utekla
A zvezde se od pogleda kriju
Izdaja je kroz vene potekla
Suze kreću lice da umiju

Jecaj lomni iz grudi se kida
Vreme došlo ljubav da sahrani
Veo snova sa očiju skida
Kad od srca sad se srce brani

Đavo drugoj mesečinu krade
On ne mari za prošlosti pute
Ni što oči behu pune nade
Sad on traži tuđe, meke skute

Vreme ide, vreme rane leči
Al’ ožiljci ostaju do veka
Kako može ljubav da se spreči
Od nje niko još ne nađe leka…

(C) Jelena Simonović