JUNAK PRIČE – Rade Todorović

Gle junaka, mojoj priči,
čudno dete u pohode
kada čitam meni liči
stara vera, nova mera,
danju raste ko iz vode.

Tudje, sladje, neko reče
nije kradja,  kako lažu
kao dete trešnje brao
lubenice, kotrljao,
i sa kruške dvaput pao
–
Kaišem me otac tuko
krstio se, al ne vredi
na štetu me djavo vuko
trnom bode jer sam bos
zakuvaće svaki sos
i češkaće drsko nos.

Neki djavo kao žalac
rascvetaće meni palac
moja glava uvijena
svaka čvora, ušivena
neznam kako, čime više
po kolenu tako piše
–
Svako bolno uganuće,
do Djurine stare kuće.
kada boli, da ne kuka
kaže babi, stavi luka
list kupusa i bokvice
ljute rakije na ranice.
–
Sad se moje dete, čudi
da se svaki miris čuje,
dunje žute na ormanu
i jabuka u ostavi.
nasmeje se, meni ludi,
smehom dečjim što osvaja,
ovoj priči, nek presudi.
–
U životu sve mi preče
šta to čini i napravi
u mladosti u ljubavi.
neke priče zaboravim
Ko je koga, vukao
sačekao, i tukao,
sa svadbe mladu digao
u šljiviku je stigao.
–
U toj glavi popisano.
Ispod časti meni krasti
čekam i ja ko moj deda
da odslušam dnevne vesti
ućutkujem, ćut, ćut, muči
beno,cuti zeno, nisam cuo.
–
Sta to rece, i pomenem
mesec, slavu,ceskam glavu.
ko da sricem u knjigama
zborim isto, ni na vama
ni na meni, rekoh zeni.
–
Ne verujem ni pricama,
svako doda, svako kiti,
i ta zloba,ljubomora
losa setva, tudja kletva
da komsiji kasni zetva.
–
Sve receno sve kazano
ni prikaze ni utvare
nisam znao nisam zvao
pa me more, posecuju
kao maske, mrse, broje.
–
Dok je veka bice leka
ne terajte gosta spraga
nevoljniku podaj hleba.
ko je kude, koje preci
ne nadaj se losoj sreci
ni lopovu i nesreci
–
Reci zute od starine
mene brinu, jao meni.
pitalice, rugalice,
od umora i rec sopce,
kao kljuse tada klecam,
i cetvorim, u fijaker
besan vrance prezem.
–
Na oglavu dve kicanke,
i u grivi se crveni,
praporcici zvone meni
tako dremam i kajase
pustim pa me vranci
kuci pjanog vrate.
–
Nosili me, Kao lolu,
zavicaju, tebi blize
jos me ceznja stize
sto imaju kocijasi.
i veseli palijasi
Kolko sutra nema mene.
–
Ni oranja, nasih moba
komisanja i kopanja,
ni razboja i klecanja
bojadzija, koradzija
ni cilima i preslice,
zvuka bucke, medenice.
–
Ni lepinje iz furune
i pogace ispod saca
ni gurbeta, kovaca
zveckanja cakanaca
i babice.
zujanja pcela iz kosnice
–
Nema vise kovacnica,
ni mehova, ni iskrica
na klepanje kose,
Iliji kovacu ne nose
rdja mi srp za gredom
nema ni pijace sredom.

–
Niko opanke ne obuva
ni siljkase ne cuva
kape srpske ne nose
ofarbane su i kose
Nema ni skeledzije,
vrbe ni zardjalog lanca.
crnog vina ni meraka,
sa reke pesma svatova
iz Bajkovog camca.
–
Nema djuvegije, i mlade.
devojke da se ubrade
da obucem zelenu dolamu
pantale na bric, anteriju,
u pojas da dukat stavim
u nedra svilenu maramu.

(C) Rade Todorović