PROMOCIJA KNJIGE *VJERUJU* – Marko LJ. Ružičić

Округли сто 17.11.2007. године

Марко Љ. Ружичић Књижевник

Ако је вјеровати датумима настанака пјесама збирке ВЈЕРУЈУ Марка Љ. Ружичића нипошто се нећемо зачудити овој чудесној књизи молитвених пјесама Ружичићевих.

Да је Свети Владика Никлај којим случајем др-жао овај рукопис (ВЈЕРУЈУ) у рукама био би усхићен истрајношћу овог богобојазног Раба Божијег (М. Љ. Ружичића) молитвама које је он, аутор, „украсио“, сти-хованијем, стиховањем, или пјесмотворењем да би биле ч у ј н и ј е и да би лакше допрле до Бога и до Божјих Угодинка, Светаца и тако биле услишене.

Ружичић је универзалан у својој молитви и када је искључиво личан – он моли Свевишњег, Свеце и Све-титељке за СВЕ и СВАКОГА па чак и за непријетеље своје и наше српске.

То ће рећи да је ова књига његова и наша људ-ска, а да је православна и српска не треба наглашавати.
Његово стихотвореније није само у функцији књиже-вној, премда ни тај сегмент не можемо занемарити (литературну функцију), већ је оно подређено „задатку“ који стоји пред њим што значи не како рећи молитву већ како умолити Свете да испуне тражено. Дакле, форма је у функцији садржаја. Таквом проседеу у овом случају и сам се приклањам.

У мноштву тих и таквих молитви нађу се и оне које удовољавају искључиво књижевним критеријуми-ма. Ево једне такве пјесме – молитве, која је прави драгуљ његовог стваралаштва ове књижевне форме.

ЗА ВИЈЕК ВИЈЕКОВА

У име Оца и Сина
И свете Тројице
И свете Тројеручице
И светог Животворног Духа
Господу се молимо.

За кап воде
За мрву хљеба
За мир у души
Који нам треба
Искрено молимо.

За здравље у дому
За плодно поље
За разум бистри
За корак хитар
За вриједне руке
За живот без муке
Господу се молимо.

За мирне ноћи
За плава јутра
За спокој душе
Сада и сутра
За сунце златно
Изнад бријега
За мирне кише
За пахуље снијега
Господу се моимо
За вијек вијекова
Амин ….

Овој пјесми се придружује пјесма

ЖЕЂ

Пружи прст свој према мени
Мили Боже, макар један
Покажи ми извор живи
Истине сам Твоје жедан.

Свакоднево слушам приче
И Теби се Боже молим
Душа ми је Тебе жедна
Жеђ не могу да утолим.

Смилуј ми се о Господе
На молитву скромну моју
Да ми мисли Теби лете
Да ја будем Твоје дијете.

У Твоје руке свете
Узми ме и моје путе
Па ме води Праведниче
Ја се уздам само у Те.

Одведи ме до извора
Непресушног светог Твога
Гдје ми душа може пити
А ја само с Тобом бити
Јер ја нeмам другог Бога
До Тебе Господа мога.

А својом једноставношћу и љепотом плијени наизуст ка-зивана пјесма

ЖЕЂ ЗА МОЛИТВОМ

Угаси ми мили Боже
Жеђ моју превелику
У души да Те славим
И да њубим Твоју слику.

Срце моје моли Ти се
У сну моме и на јави
Немој да ме заборавиш
На кушњу ме Твоју стави
Ослобиду душе гријеха
Дај ми среће, мира, смијеха.

Својом лиричношћу особито се истиче пјесма

ГОСПОДУ ХВАЛА

За свјетло дана и небо плаво
За сваке облак Господу хвала
За љубичицу плаву и бијелу
Што дивно мирише онако мала.

За сваку траваку, сламку и жбун
За шуме плаве Господу хвала
За звијезде сјајне и мјесец пун
За башту мириснух зумбула и лала.

За сваког мрава, пужа и црва
За све што лети или гмиже
Господу хвала за милост Његову
Молитвом се Њему примичемо ближе.

За сваку смокву, јабуку и шљиву,
Цвјетну ливаду и плодну њиву
За мирис опојне дуње жуте
За уске, каљаве ал’ слободне путе
Господу хвала.

Раме уз раме с овом пјесмом стоји пјесма

СПАСИ БОЖЕ

Спаси Боже овај свијет,
Сваки листић сваки цвијет,
Сваку пчелу и лептира,
И златицу од кромпира.

Спаси врапца, спаси ласту
Нек солободно лете, расту
Свраку, врану, сову роду
Густу шуму бистру воду.

Спаси Боже што се може,
Све што живи и што лети
Све што гмиже и што ходи
И по земљи и по води.

Спаси љубав, спаси цвијеће
Златну јесен и прољеће
Спаси љето, спаси зиму
И равницу и планину.

Спаси Боже што се може
А ко снаге зато буде
Ти се смилуј милостивни
Спаси и нас грешне људе.

Читалац ће примијетити да има честих понављања и вео-ма много сличности у неким појединостима у невеликом броју пјесама а исто тако упрошћавања до „огољености“ стиха. Сасвим разумљиво јер тражење мора бити да би било услишено учестало у поновљању а упрошћено да би било децидно у суштини.

Ружичићево пјевање не претендује да буде поет-ски снажније од траженог. Отуд понегдје и „натегну-тост“ риме, неуједначен склад у цјеловитости пјесме. Но уз видљиве и поменуте „пропусте“ ова збирка има ите-какве смислености. Прије свега за аутора је значајна због комплетираности његовог читавог стваралашва. Она се појављује данас и овдје (у дијаспори) као култу-ролошки феномен. Она показује колико је чега аутор по-нио из културног и религиозног миљеа свога завичаја што открива његову духовну вертикалу и не само њего-ву него и завичајну. Она нам открива непрекинуту нит НАС с НАМА у етничком смислу континуитета Право-славног Србина и „активног“ Православца и не осионог човјека у времену и простору ма гдје он био – на самом изворишту наше духовности (манастирима, саборима, светилиштима, славама) или пак у осами са својом или свих нас таквих вертикалом.

Она, збирка ВЈЕРУЈУ, ће се изборити за своје мјесто и код читалаца као што се изборила и код мене да је готово нетакнуту, као у предлошку датој, пустим до оних којима ће послужити као сопствени молитве;ник и пружити им утјеху а особито дати снаге да не посустану у тражењу ВРХУНАРАВНЕ ПРАВДЕ за се исто тако као што је овај аутор тражио и вјерујем нашао, а ако и не нашао оно барем покушао искрено што је и за нас ос-тале препоручљиво ако смо сличног менталног склопа с његовим, подударене осјећајности и истоветности мора-ла.

Дакле, да не сметнем са ума, да се вратим овој и оваквој конципираности збирке надодао бих да је пуш-там у предложемом облику рачунајући да ће можда строжа неселективност оштетити донекле оно најбоље у књизи али одлучио сам се за презентацију важности јед-ног готово свакодневног поетског настојања које извире из непрестане молитве као документ не само поетски једног живота о чијим сам вредносним датостима већ понешто рекао. Закључити ми је да је М. Љ. Ружичић писац који је покушао очувати сопствене и завичајне културне обрасце.