Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 1778
SELO MOJE, MOJ DJERDANE – Marko Lj. Ružičić – Gnionica 2007-10-03 00:05:53
PREDGOVOR PRVE KNJIGE –
SELO MOJE, MOJ DJERDANE
Marko Lj. Ružičić – Gnionica
SLIKE I MIRISI, ZVUCI I TIŠINA SELA
Ovaj pesnik, Marko Lj. Ružičić, ima jednu svoju pesničku prednost: on je čisti lirik. Lirika u svojoj iskrenosti osećaja pesnika, u svojoj znatnoj pojednostavljenosti versifikacije, rime, mestimično čak i u naizgled neveštoj (a namernoj) konstrukciji slika i odraza prirode, čuvstva, saznanja o lepoti i tuzi bitisanja, ta i takva pripadnost poeziji omogućuje pesniku široku i ne baš uvek izgrađenu skalu poetičnosti. Danas, kada tutnje bombe i ostali projektili smrti po našem srpskom prostoru, kada se rasplamsavaju borbe za opstanak za sveto pravo na život, slobodu i dostojanstvo postojanja naroda i pojedinaca, junačka poezija ima svoje prirodno (tragično najčešće) ishodište isto tako svoj prirodni tok. Ishodište i tok na krvi i mukama. Lirika, pak, u svom čistom, ozarenom, prozračnom i treperavom, u svom iskrenom izdanju veličanja lepote, ljubavi, prirodnih divota, šumova i mirisa sela, zavičaja, krasotnih slika detinjstva, mladosti, lepotom i tvoraštvom, potomstvom ispunjenje starosti, raskoš boja cvetnih livada i bistrih potoka i reka, vilovitog kola prelepih devojaka i momaka, zanosnih večeri prela i slično, ta lirika opija drugim uzbuđenjima, iako u ovo vreme ne baš i tako česta pa i prihvatljiva.
U Ružičićevoj lirskoj poeziji ima i mnogo intime, što je doduše svojstveno upravo lirici, ali je kod ovog pesnika jako naglašeno. On u svojoj poeziji razvija i poetične razgovore sa svojim članovima porodice, a jedna od završenih pesama ove knjige, obaraćanje majci, spada možda u najuspelija ostvarenja Marka Lj.
Ružičića.
“Krhaka starice,
zabrinuta lica
naborana tužna čela,
zašto si tako zabrinuta
za sto ispred mene sjela?
zabrinuta lica
naborana tužna čela,
zašto si tako zabrinuta
za sto ispred mene sjela?
Vidim da bez apetita
ti ručaj jedeš svoj,
zašto ti je pogled tužan
pita te sin tvoj?
ti ručaj jedeš svoj,
zašto ti je pogled tužan
pita te sin tvoj?
I dok lomiš zalogaje,
drhte ti ruke
umorne od rada
zašto si nevesela
i duša ti puna jada?”
drhte ti ruke
umorne od rada
zašto si nevesela
i duša ti puna jada?”
Ovo je, inače, i jedna od pesama koje više odišu melanholijom, dok su ostale poetičnosti ovoga pesnika većinom kliktave, pune jakih, veselih boja i osećanja. Poezija Marka Lj. Ružičića odlikuje se i motoričnošću, ali je njeno ipak glavno svojstvo zagrljajnost. Ovaj lirik, prepun lirskog naboja, koji se često preliva i izvan okvira strogih pravila poetičnosti, u svojoj intimi, pristupa veoma neposredno i nepatvoreno iskreno onome što inače ova vrsta poezije takođe gaji – ispovednom. Lično je, dakle, podignuto do visine prirodnog zakona, do vrhunskog etičkog principa.
Želio sam svakom biti drug
u selu, školi, i kod kuće,
svakom želju ispuniti htjedoh,
sada vidim da je nemoguće.
u selu, školi, i kod kuće,
svakom želju ispuniti htjedoh,
sada vidim da je nemoguće.
Želio sam letiti k’o laste,
trešnja moja do neba da raste,
biti hitar kao hitra srna,
nikad noćca da ne pa’ne crna.
trešnja moja do neba da raste,
biti hitar kao hitra srna,
nikad noćca da ne pa’ne crna.
I da zaključimo. Lirika u svom čistom, treperavom, iskrenom i bujno osjećajnom izdanju – danas je retka. Lirika koja (“kao niska đerdana” rekao bi ovaj pesnik Ružičić…), samo je naizgled suvišna, samo je, takođe i kod ovog pesnika, naizgled nesređena (jer kipti emocijama i razgaljenošću). Ona je, pogotovu za nas Srbe koji spadamo u narod sa tananim osećanjima, veoma dragocena.
Setimo se samo raspevanosti jednog Branka Radičevića pa će nam biti jasno otkud tolika potreba u srpskoj književnosti i srpskoj poeziji za liričnošću. Ovim putem je krenuo i Marko Lj. Ružičić i nama ostaje da ga na tom putu radosno pozdravimo!
U Beogradu, 14. juna 1999.
Radomir Smiljanić
Radomir Smiljanić
