СРБИЈО МОЈА
Сузе си своје вешто крила
Патњу која те дуго прати,
Слободу своју крвљу натопила
Стазама правде храбро корачала.
Сабљама ти секли ластаре младе
У окове ти гране стављаше моћни,
Пуцаше у тебе они што те мрзе
Отимаше, делише те људи злобни.
Кроз тебе сви су постали своји
Сви имаше више право на то,
Само су теби нокте кидали
Док си бранила међу и дом.
Моћници ти исчупаше срце из груди
Да те усмрте, да не постојиш,
Ал’ оста од Бога вена у спони
Ти данас живиш, поносна стојиш .
Многи пре ових желеше исто
Да те понизе, вазалном створе,
Од Бога поруку схватили нису
Сви су се распали док ти постојиш.
Зато бујај, цветај и расти
Вољена земљо, мајко и сестро
Нек ниче из семена у теби младост
Да ти донесе срећу и радост.
Ти само буди јака и храбра
Заливај корен нек живот буја
Не могу сотоне теби ништа
Док носиш у грудима веру, крст и Христа.
© Дејан Петровић Кенац
