КОСМЕТУ МОЈ
Опет о Космету светоме пишем,
О души нашега страдалног рода.
Код свакога стиха сузе обришем,
Теку без престанка ко Ибар вода.
Опет Грачанице звона звона,
Буде нас поспале, грешне, слијепе.
А Високи Дечани сузе роне
Да нас са њима лијече, кријепе.
И свети кнез Косметом ходи,
Са њиме његова небеска свита.
Дал’ Србкиња сина јунака роди,
Да брани Космет, све нас он пита.
О каквој то Србија сањари срећи,
Ка западу трулом плови јој брод.
Призрену Душанов, о пуста Пећи,
Срби су несретан, изгубљен род.
Душману своме љубите руке,
Душе погане, пуне нечиста.
Господ на крсту још трпи муке,
Чека са истока да звјезда заблиста.
Косовски завјет полако блиједи,
Са њиме нестаје и српски род.
Молитва Господу само то вриједи,
Помоћи ће Господ и небески свод!
© Милан М. Тривунчић