BRUCOŠ IZ PROVINCIJE – Vlastimir Ćirović

Места мајко за плакање нема,
Реке људи сливају се улицама.
Суморни ветар гране слама…
И кестење пада у парковима.

Тужно се кестени у кошави грле,
И плачу за својим плодовима.
И ја бих, мајко, плакао са њима;
Али места за плакање нема.

Крајку хлеба гризем у парку,
Суза у оку полако се спрема.
Сузом бих залио сваки залогај,
Али места за плакање нема.

У сред ноћи, гладан сањам:
Да ми мајка вечеру спрема.
Устао бих из кревета, да плачем;
Али места за плакање нема.

У сновима своју драгу гледам,
Како трчи ливадама цветним.
И пружа ми се раширених руку,
У наручје, са уснама медним.

А у јутро опијен несаницом,
Исти дан опет ми се спрема.
Заводњеле ми очи. Сузе навиру,
Али места за плакање нема.

© Властимир Ћировић