POSLE SUTONA – Zoran Matić

Стрепња у кратком трептају сна,
У мојим очима,
Крај мојих  руку,
До мене, тиха, корача, одлази,
Некуда далеко, давно после сутона.

А ја, осврћем се, и слушам,
Тишину без гласа
Прохујалу крај мојих  усана,
Док  крадем њену последњу сену,
Сену која нестаје у неки рани сат.

Ноћ и мртви саг  јесени,
Украдени кораци,
На смрзнутој земљи,
У пустим улицама,
Под светлом које убија таму.

Дан и трен новога јутра,
Трен новога сна,
Недосањаног, без ње,
У самотној постељи,
Заосталих  сумрака.

Расута на белом узглављу,
Њена црна коса,
У миру њених  усана,
И осмехом склопљене очи,
У уздаху  уморних  груди.

И одлазим, пусте улице зову,
Ветар брише мој траг,
Са уснама реч, бесана бежи,
Шапатом тек име је кажем,
И молитву ову, ја говорим њој.

Зоран Матић
24/30.11.2007.