VELIKA CRVENA VATRA I 2 GORKE SUDBE – Nenad Stakić

1.

Hodao je mostom,
debeo, lenj i  nezaposlen
pitao se šta traži u malome
provincijskom vojvodjanskom gradu
u maskirnim pantalonama i obrijane glave
nebo je bilo crveno i besno
nije čuo senke iza sebe Nedostojni provincijalci
sa uskim lobanjama
stajali  sa sa lancima, sa šipkama
isprebijan i krvav,
oči mu ostaše otvorene

Nije im bilo dosta,
baciše ga u kanal ispod mosta
krvnici  uskih lobanja sa malim mozgom
večito ushićeni bednici
tako se ni pas ne ubija,
AVE  prijatelju, nisi  mrtav,
stavljam te u ovu pesmu
da ljudi osete tvoj ugašen zivot
i smrt u otvorenim svetlim očima

2.

Beše to dobar i bistar momak,
dobro sam ga znao
uvek nasmejan i pun života
otišao je u rat u prašumu Kosovsku
nema više ništa
osim brade i prljavih pantalona

A ćuti uvek,
ko da je sav užas sveta
popio u sebe,
on ćuti jer je sve umrlo
u njemu dole dok je ratovao
povukao se u najbedniji deo grada
on leži u svojoj maloj sobi
gde je večito hladno
mrtvi snovi, pogled izgubljen

Ostade olupina ljudska
poče kiša, nebo je plakalo
dok se on prevrtao
u  tuzi i bolu pregolemom
ostao je na margini života
u  bestragiji  dimenzije
čudne  i uklete
proklet  zauvek

(C) Nenad Stakić