… Летео сам из Колорада за Србију – Миљојко Милојевић Биле

Loading

Сјајан је овај сајт и ја му предвиђам успешност као и претходном и учинићу себи задовољство да неке делове из мог, ускоро довршеног, романа испишем на страницама овог сајта и очкујем и молим за евентуалне коментаре, најискреније и најоштрије, као подршку.
За почетак исписаћу краћи предговор, који каже: причи није прост повод да тражи преко леба погаче.Без свршеног чина служења сврси.Прича је оно што јесте, и не може бити ништа друго.Ту је да говори ако има ко да слуша и ако хоће ко да чује.
И све у њој да се измисли њу не могу разапети, ни обесити. Њој не могу ниста.
Као малени сведок, као преостали потомак свенулог века, дајем себи за право да чујем истину која постоји и која каже да је Господ Бог свемогућ, и ако хоће може ругобу да претвори у лепоту, а лепоту самеље у ругло ,а да само он зна када, како и коме то ради. И ником не мора да објашњава!
Зашто?
Зато!
Јер шта је куси, кажу, него сам Господ наш, мучен сопственом глађу и жеђу, који тражи храну и на највећем ђубришту и гаси жеђ на загађеном извору!

Глава прва

… Летео сам из Колорада за Србију, преко Минхена .Моја супруга и ја морали смо ту да променимо авион.
Нисмо се задржавали јер нисмо морали да чекамо. Прошли смо транзитну халу и готово да смо могли одмах да уђемо у следећи авион.
Стјуардеса нас је љубазно упутила према нашим седиштима.
Таман смо се сместили кад у сепаре уђоше наши сапутници: старији брачни пар.
Он: здепаст, огромног, опуштеног стомака, седе, куждраве косе и плавих, готово згаслих, буљавих оцију. Тром и смотан!
Она: зарозана, дречаво црвене косе, дебела и масна. Место усана имала је црту премазану неукусно дречавим ружом.
Уз поприличну нервозу и њено пренемагање некако се сместише. Осетио сам огромно олакшање кад су сели јер су ми својим огромним телесима заклањали све пред очима.
Полетели смо.Таман сам се уљуљкао у дремеж кад ме трже Хелен:

-Џоос, зашто овај човек буљи у тебе? –
Мало сам протресао главом и погледао човека преко пута. Стварно је буљио. И, нехотице, забуљих се и ја у њега.
Почео сам чак да чкиљим док сам покушавао да се сетим одакле знам овог, тако познатог ми човека. Онда се сетих. Препознах га и уверих се по ко зна који пут у законе космичке енергије и неприкосновено коло судбине.И за мало померен памећу и с оком који ме утрну, након тог првог тренутка призвах се себи и почех полако да се опуштам и замајавам, а Бога ми, несвесно и забављам. Било је као игра. Погађао сам његова неизговорена питања која су му се очитавала између густих, скупљених, обрва. И ја сам, у себи, одговарао на њих. Њему је, рекао бих, постајало врло непријатно. Покушавао је да склони свој некад арогантни поглед, али га је смушено, поново, враћао.
И питао, питао, питао …
Сетих се његових речи, давно изговорених:
-И да не знам да је твој, препознао бих га… –
Много сам подсећао на мајку, нароцито ликом. О карактеру да и не говорим иако сам се дуго отимао и батргао од њеног утицаја на моје формирање. Наставио сам да га посматрам, и имао огромно задовољство, замало потпуни осећај еуфорије, поигравајући се са овим старцем, гледајући га равно у очи:
– Да, господине, курчев поручниче, ја сам њен син! И не, господине, задригла врећо сала и гована, нисте јој ви сломили срце јер га није ни имала. А да га је имала, сломио бих га ја!
-Како је, питате се ви? Претпостављaм боље од нас обојице.
Знам, знам, пуковниче, да би сте волели да је видите још један пут. И ја бих. Али смо, нажалост, закаснили обојица. Управо летим на њен погреб. Мислим да сам ипак дужан да вам саопштим нешто што је требало одавно да знате.
Не, Боже сачувај, нисте ми нимало симпатични! И, иако не могу да вас смислим, ипак ћу вам рећи једну пикантерију.
Знате, она није ни била жива онда када сте мислили да сте јој били ваздух. Ништа лично, мајке ми. Није била жедна ни кад је мој отац мислио да јој је вода.
То сам схватио оног јутра кад сам одлазио.Свакој мајци би препукло срце, али не и мојој Јани.Она се родила стара и умрла млада.Код ње је одувек било све некако наопако.
Ко би рекао,а? Имала је дивну спољашност, фину, меку и мирну, а у себи је одавно искрварила.
Када? Не бих се заклео да знам, али свакако много пре него што је вас упознала. Свакако, пре него што је и мене родила. Ко би то знао. Него, с опроштењем, откуд ви међу живима? И како то да нисте најебали у хајци на шапке, беретке, шубаре и још којекакве капе?
Ништа лично, мајке ми моје Јане, само сам радознао.-
Након два сата и можда, нешто више, слетели смо на Београдски аеродром.
Прошеврдао сам погледом. Добри, стари аеродром! И даље сиромашан и пуст. Није било сљаштећих светала, руље насмејаног, младог, света; цике, вике и богатих шопова…

Стари пуковник ме поздрави кратким трзајем главе. Отпоздравих му и испратих га погледом до излаза.

Напољу је падао снег…

(C) Bile Milojević

Оставите одговор

Your email address will not be published.