Послала Наталија Јаковљевић
Интермецо
Ја кажем сан,
Ви кажете слобода;
Једно и друго је Тихи океан
И пена иза пароброда.
Само хлебови на свету
Не крију лице иза паравана;
све друго је – птице у лету
И лишће са грана .
Писмо
Жив сам и здрав,
Само станујем високо.
Кроз кров стаклено око
Гледа на Дунав.
Вода је пепељасто – сива,
У подне од облака полилеј,
У сутон лађа се у врбак скрива
Што из Бакуа за Нирнберг носи петрoleј.
Иначе…јесење боје у спектру дана,
А увече крупна, звездана слова:
Ноћ је као рана,
Ноћ је Ана Павлова.
Који пут окно затресу киШˇе
Као безброј жутих лептира,
Тад на крову џин неки почне да диШˇе
И олуја на олуку засвира.
Главно је да сам жив и здрав,
Мада станујем високо.
Само једно око рече да је Дунав плав
Као кравље око?….
Кишна птица
Све што се данима и ноћима у ме уткива и слаже,
Што кошавом струји кроз крвоток и поре,
Не би могло ни онда да се искаже,
Таман да сву душу изнесем изнад горе,
На сушење…
И тад би неко врење,
Можда ветрова или светлости,
Прострујало мноме као жуборење
И језиво би,огољене, на земљи зашкрипале моје кости.
О када би било могућно покупити сва комадања
Иза заборављених корака
И до Сиријуса, високо, направити човека од сања,
Била би то чудовишна кишна птица
Ш то лети испред облака,
Уклета и сама.
****
Кога ја овде тражим,
И због чега дођох овамо?
Вазда је човек на свету сам.
Као у крају древних рушевина
Детињство ми блиста као храм.
Но и оно ме данас вређа,
Када се ничему не надам бољем
Упртио сам ђавола на леђа,
с којим се непрестано кољем.
Тешко сам се уморио од живота
И клонуо од неке патње изненадне
Као сунцокрет иза плота.
Али свака ноћ која падне
Из незнаних даљина,
Засветли на мојим длановима
Као лице харлекина.
И сумње ме тад омаме као грех,
Те поверујем да је на свету и највећа збиља
Само један презриви смех.
Родни брег
На песковитој падини њишу се тује;
Под њима бујни мравињаци.
Често, овуда, нечујни кораци
Глувих ноћи до кoлeна газе.
А који пут, кад дуну олује,
Зеленом долином, све до планинског ждрела,
Глас неке кобне птице зору помрачује.
Неки крупан црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тога сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам да ли још у којој брези живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?….
