e-mail: pesnik@poezija.rs
Pišite nam!
Портал ПоезијаСРБ
Преузмите бесплатно
На овој страни можете у пдф-у бесплатно преузети Часопис за Поезију – ПоезијаСРБ.
Наравно овде Вам нудимо бесплатно за преузимање у пдф-у и нека друга наша издања, као и издања наших сарадника.
|
||||
ПоезијаСРБ Број 12.  Download |
||||
|
ПоезијаСРБ Број 11.
 |
||||
ПоезијаСРБ Број 10. Download |
||||
ПоезијаСРБ Број 8./9.  Download |
||||
ПоезијаСРБ Број 7.  Download |
||||
ПоезијаСРБ Број 5./6.  Download |
||||
ПоезијаСРБ Број 4.  Download |
||||
ПоезијаСРБ Број 3.  Download |
||||
ПоезијаСРБ Број 2.  Download |
||||
ПоезијаСРБ Број 1.  Rar – Download Pdf – Download |
||||
| КЊИГЕ | ||||
|
У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА
Самотног ме расанила мисо,
у сред тмуше кад ушара лови,
стотине сам сличних већ записо,
али ова за најбољу слови.
Шта је човек и зашто се рађа,
смрт на њега пре рођења чека,
вазда мука, ко да се порађа,
од живота човек нема лека.
За пар труни радости се живи,
горе, дoлe, живот нас окреће,
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо ко ливадско цвеће.
У камен ми мисо уклесана,
мисо моја моћнија од мене,
не мож' с' учит, већ је Богом дана,
осим ње ће све живо да свене.
Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити,
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.
Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису,
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.
Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће,
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.
© Бранко Мијатовић 2022.
Самотног ме расанила мисо,
у сред тмуше кад ушара лови,
стотине сам сличних већ записо,
али ова за најбољу слови.
Шта је човек и зашто се рађа,
смрт на њега пре рођења чека,
вазда мука, ко да се порађа,
од живота човек нема лека.
За пар труни радости се живи,
горе, дoлe, живот нас окреће,
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо ко ливадско цвеће.
У камен ми мисо уклесана,
мисо моја моћнија од мене,
не мож' с' учит, већ је Богом дана,
осим ње ће све живо да свене.
Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити,
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.
Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису,
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.
Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће,
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.
© Бранко Мијатовић 2022.
ЖИВЕЛИ ЉУБАВ
Знао је да ме привуче
уз себе
на ивици дрхтаја
тихим шапатом подсети
на срећу
Није ме оставио саму
док је падао снег
Писао ми је дуга писма
као да смо били удаљени
а нисмо
На гитари урезао моје име
певали летели
Живели смо љубав
насмејани опчињени
нисмо размишљали
шта ће сутра бити
Били смо у праву
© Лепа Симић, Цирих
"Понижени и увређени''
Одлазе људи
Са дубоким ранама
Са лицима без наде
И пољуљаним снагама
Одлазе тихо
Док све око њих јечи
Одредиште не бирају
Довољне су им
Тешке речи
Одлазе са утиснутим
Страхом
И ножем у грудима
Они су само живели
И били сметња
Другима
Умиру са осмехом
Без имало кајања
Умиру јер
Излаза немају
Они су људи
Избрисаних вредости
Недостојни трајања
© Слађана Бундало
Одлазе људи
Са дубоким ранама
Са лицима без наде
И пољуљаним снагама
Одлазе тихо
Док све око њих јечи
Одредиште не бирају
Довољне су им
Тешке речи
Одлазе са утиснутим
Страхом
И ножем у грудима
Они су само живели
И били сметња
Другима
Умиру са осмехом
Без имало кајања
Умиру јер
Излаза немају
Они су људи
Избрисаних вредости
Недостојни трајања
© Слађана Бундало
ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА
Зидамо вавилонске куле
друге и другачије од срушених,
ни тада нисмо успели
јер су нам рачвасти били језици.
И темељи су срушени од вајкада,
све је постало сотони наслада.
Нама увек тешко пада
да нека сила над нама влада,
где је ту нада:
космичке нема, васиона је несавладива,
људска грамзива.
Сами смо.
Свет тутњи поред нас.
Огромне се але разбокориле
да нам одузму намере
и изгледе да их остваримо.
Остаде реченица празна:
имамао субјекте,
сумњиви су предикати
а објекте смо порушили...
остали су атрибути:
непокорни,
самоникли,
стерилни,
илузорни,
неприлагодљиви...
Само одредба времена оплођена
а месна непроменљива,
о начину извршења ни помена
јер прегршт изненађења
свако јутро водом нас умива
и лице испира.
Рекоше да повратка на старо нема,
ново још нисмо научили
јер је писано језиком непознатим.
Када завиримо у лавиринте
да сачувамо јаросне изворе,
певајмо без загорчености
јер кажу да смо ружни
због рана неисцељених вршњакиња
наших прамајки које су оронуле
посртале ходом посусталим.
Никада им не можеш чути кораке
јер газе по сенци
која неће да се склони с пута.
Дођоше гаврани пресити
да гракћу уместо манастирских звона
када су нас омађијане
водили до нашега бола
без ореола,
од Вавилона до Босфора.
(C) Драгош Павић
ГРУДВО ЗЕМЉЕ ЗАВИЧАЈНЕ
Грудва земље
Грудву снега попи,
Каљава и црна
Бели снег отопи.
Земља греје и опстаје.
Бранимо је да нас храни,
А снег хлади и нестаје,
Ал' од жеђи он нас брани.
Завичајна грудво земље,
Прљушо посна и проста,
Да ми те је у шаку понети,
Као грудву снега,
било би ми доста.
Но свако од нас,
Што по свету лута,
Да шаку земље
Са собом понесе,
Остало те не би
Ни стопе тамо
Где треба да будеш
И где вредиш само.
Ко би рађао песнике,
Грлио камен и зелене клеке,
Хранио децу и птиће нејаке,
Да у свет пођу и у небо полете?
Рађала си људе, даровала свету,
Да свет песмом буде
И да све ти узму,
ништа не понуде.
Грудва земље
Грудву снега попи,
Каљава и црна
Бели снег отопи.
Земља греје и опстаје.
Бранимо је да нас храни,
А снег хлади и нестаје,
Ал' од жеђи он нас брани.
Завичајна грудво земље,
Прљушо посна и проста,
Да ми те је у шаку понети,
Као грудву снега,
било би ми доста.
Но свако од нас,
Што по свету лута,
Да шаку земље
Са собом понесе,
Остало те не би
Ни стопе тамо
Где треба да будеш
И где вредиш само.
Ко би рађао песнике,
Грлио камен и зелене клеке,
Хранио децу и птиће нејаке,
Да у свет пођу и у небо полете?
Рађала си људе, даровала свету,
Да свет песмом буде
И да све ти узму,
ништа не понуде.
МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ
Немој да ти ја дођем
да те оживим!
Као фараон си се
балсамовао
својим лепљивим
песмама
послао си сам себе
за амбасадора
српске поезије
у небеском царству
Немој да ти ја тамо
дођем
да те оживим
ти се само правиш
мртав
у инат мени
и Његош се одселио…
Тужић́у те
да си фалсификовао
принчевску титулу
доста је више твог
реч-ног терора!
Незасити китови
гутају твоје
протеинске
стихове
узалуд будим
жене које те сањају
давим твоју сенку
у Скадарлији
кварим ти слику
али рачунар не памти
дефорамцију
ови вечито млади
програмери пију
али се не дрогирају
само пишу поезију
онако како си им
ти наредио
као Лењин
Писати, писати,
писати…
Ругаш ми се Бранко
мртав насмејан
залепио си се за
Интернет
као жвака
ма тражићу од Гугла
да те скроз избрише
ургираћу да те
Википедиа
прогласи живим
а Хаг невиним
Па кад ти компјутерска
месечина
обасја лице
шта ћеш онда
паметно да напишеш
онако измрцварен
сумасишавши
без националне
пензије?
Ма одкуд теби рачунар?
За тебе је обична
оловка
ти си је сигурно и
у гроб прошверцовао
и пишеш, пишеш,
пишеш…
© Елеонора Лутхандер
MIR I TIŠINA
Često se desi da umoran sjednem
Na klupu u parku
Poj ptica da oslušnem
A vjetar hladan i jesen hladna
Zubata od prošlosti kazna
Šiba mi lice i ratuje sa tijelom
I srcem mojim
U meni sve zamrlo
Hladilo okovalo tijelo
A pogled kao da noge ima
Stidan od sretanja u stranu bježi
Da me neko ne prepozna
Da me ne tješi
Nekada sam u prolazu
Baš na ovom mjestu
Krajičkom oka gledao u kose bijele
I šešire do pola glave upale
Što bradom i rukama drhtnim
Štap čuvaju
Evo i vrijeme je promijenilo boje
Na granama lišće požutilo je
Kao slike u albumu prošlosti moje
Ili se nebo nije umilo ili su krive
Naočale suzne
O Bože dali sam vrata zatvorio
Ili se hladna uselila vjetrina
Umjesto mene utoplila
Mir i tišina!
© ŽeSP
ВОДА
Још су Моцарт и Шопен
у давна времена
покушавали да звуцима клавира
дочарају врцаву игру воде.
Реке, потоци, водопади, мора, океани.
Жуборе, мрморе, гргућу, таласају.
Али, ко може да представи
игру воде тако савршено,
доли сама природа
у свој својој фантазми стварања.
© Зора Митровић
УМИРЕ ЖИВОТ
Небески јахачи данас се клањају
Васкршњем јутру, небеском сјају
Ројеви пчела воде ме далеко
Тишина туче све мердијане
Знам да те ране још увек боле
Молим те, помози да живот не стане
Склопила недра своја земља јунака
Потоци плача теку
У препуну суза замагљену реку
Над Сеном и Невом
Небески јахачи лете
Умире живот пун туге и сете
Колика туга, да ли ти око види
Саткане жеље свега што живи
Ускоро крећем Титаник да видим
Зову ме планински предели сиви
Док ветар покреће таласе, мора
Нечујно свиће Васкршња зора
© Милосав Ђукић Ћука
ЗВЕЗДЕ
Подигни руку
Додирни звезде.
Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.
За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.
Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.
Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку-
већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам
© Лидија Бјелица Шљивић
Подигни руку
Додирни звезде.
Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.
За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.
Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.
Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку-
већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам
© Лидија Бјелица Шљивић