ЗВЕЗДЕ

Подигни руку
Додирни звезде.

Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.

За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.

Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.

Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку-
већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам

© Лидија Бјелица Шљивић

 

НОЋАС ТИ ДОЛАЗИМ У СНОВЕ

Ноћас ти долазим у снове...
Звезданом стазом ћу доћи,
да љубим те, мазим и пазим...
И да скратим ти хладне ноћи.

Моја љубав је искрена, чиста,
у срцу ми као вечна ватра пламти,
и као најсјајнија звезда блиста!
Само твој загрљај може да је угаси.

Пусти ме да уживам у сну...
Не брини, једном ћеш бити моја!
Пламтећеш и ти у наручју мом!
А ујутру, нек сунце пробуди
спокојни осмех на лицу твом.

© Градимир Карајовић

АКО БОГ ДА

Мирише на снег,
гашњача лампа
на дувару лагано тиња.
Огњиште се гаси
у мраку ти и ја.

Облаци мутни
ваљају се небом,
сакрише месец као светионик,
касна је јесен,
тонем у сан
у очима само твој лик.

Покривен шареном чергом
из твог мираза,
што ми мирисом твојим
одмара тело и душу,
буде ме песме петлова
од снова ништа не оста.

Одлазим рано у шуму,
чека ме напоран дан,
осташе ми ступови суви
не могу ни коњи,
а не стигох ни ја.
Узећу их идућег лета
пре него шума почне да цвета.

Велики је пост,
купус у каци,
проја из пепела.
На веригама гаравим
котлић се лагано клати,
имаће данас и топлог јела.

Кад сване јутро
отварам торове,
стадо се лењо буди.
Не знају оне за пост,
хоће на пашу,
а нека посте људи.

Скоро ће Божић,
донећу Бадњак
и највеће испећи прасе,
нека има, има и нас у кући,
а можда дуже потраје зима.

Само што није снег,
биће сметова, пртина,
биће одмора, празника,
прела и посела.
Мирисаће ракија врућа
и наша кућа цела.

Биће љубави,
дуге су зимске ноћи,
немој да стрепиш више
кад ћу ти уморан доћи.

Жеља ми је,
ако Бог да,
да се стара колевка
поново љуља
и соба напуни
дечијег плача.
Бићемо срећни ти и ја,
кућа ће нам бити,
још јача и јача.

© Милосав Ђукић Ђука

 

ПОВЕДИ МЕ

Моја душа иште
мало воде
са планинског
извора доброте,
жубор реке,
песму птица,
жеље неке
од мене сада
тако далеке.

Поведи ме за руку
видиш да се бојим
и да дрхтим
док крај тебе
нема стојим
и по неку сузу
у оку ти бројим.

Поведи ме тамо
где сунце сија,
где ми дашак ветра
на лицу баш прија,
где су ливаде пуне
мразовца најлепшег,
дар лепоте свевишњег.