Тужић́у те
да си фалсификовао
принчевску титулу
доста је више твог
реч-ног терора!
Незасити китови
гутају твоје
протеинске
стихове
узалуд будим
жене које те сањају
давим твоју сенку
у Скадарлији
кварим ти слику
али рачунар не памти
дефорамцију
ови вечито млади
програмери пију
али се не дрогирају
само пишу поезију
онако како си им
ти наредио
као Лењин
Писати, писати,
писати…
Ругаш ми се Бранко
мртав насмејан
залепио си се за
Интернет
као жвака
ма тражићу од Гугла
да те скроз избрише
ургираћу да те
Википедиа
прогласи живим
а Хаг невиним
Па кад ти компјутерска
месечина
обасја лице
шта ћеш онда
паметно да напишеш
онако измрцварен
сумасишавши
без националне
пензије?
Ма одкуд теби рачунар?
За тебе је обична
оловка
ти си је сигурно и
у гроб прошверцовао
и пишеш, пишеш,
пишеш…
© Елеонора Лутхандер
MIR I TIŠINA
Često se desi da umoran sjednem
Na klupu u parku
Poj ptica da oslušnem
A vjetar hladan i jesen hladna
Zubata od prošlosti kazna
Šiba mi lice i ratuje sa tijelom
I srcem mojim
U meni sve zamrlo
Hladilo okovalo tijelo
A pogled kao da noge ima
Stidan od sretanja u stranu bježi
Da me neko ne prepozna
Da me ne tješi
Nekada sam u prolazu
Baš na ovom mjestu
Krajičkom oka gledao u kose bijele
I šešire do pola glave upale
Što bradom i rukama drhtnim
Štap čuvaju
Evo i vrijeme je promijenilo boje
Na granama lišće požutilo je
Kao slike u albumu prošlosti moje
Ili se nebo nije umilo ili su krive
Naočale suzne
O Bože dali sam vrata zatvorio
Ili se hladna uselila vjetrina
Umjesto mene utoplila
Mir i tišina!
© ŽeSP
Још су Моцарт и Шопен
у давна времена
покушавали да звуцима клавира
дочарају врцаву игру воде.
Реке, потоци, водопади, мора, океани.
Жуборе, мрморе, гргућу, таласају.
Али, ко може да представи
игру воде тако савршено,
доли сама природа
у свој својој фантазми стварања.
© Зора Митровић
Небески јахачи данас се клањају
Васкршњем јутру, небеском сјају
Ројеви пчела воде ме далеко
Тишина туче све мердијане
Знам да те ране још увек боле
Молим те, помози да живот не стане
Склопила недра своја земља јунака
Потоци плача теку
У препуну суза замагљену реку
Над Сеном и Невом
Небески јахачи лете
Умире живот пун туге и сете
Колика туга, да ли ти око види
Саткане жеље свега што живи
Ускоро крећем Титаник да видим
Зову ме планински предели сиви
Док ветар покреће таласе, мора
Нечујно свиће Васкршња зора
© Милосав Ђукић Ћука