Портал ПоезијаСРБ
Преузмите бесплатно
На овој страни можете у пдф-у бесплатно преузети Часопис за Поезију – ПоезијаСРБ. Папирно издање поручите на мејл: pesnik@poezija.rs .
Наравно овде Вам нудимо бесплатно за преузимање у пдф-у и нека друга наша издања, као и издања наших сарадника.
|
||
ПоезијаСРБ Број 12.  Download |
||
|
ПоезијаСРБ Број 11.
 |
||
ПоезијаСРБ Број 10. Download |
||
ПоезијаСРБ Број 8./9.  Download |
||
ПоезијаСРБ Број 7.  Download |
||
ПоезијаСРБ Број 5./6.  Download |
||
ПоезијаСРБ Број 4.  Download |
||
ПоезијаСРБ Број 3.  Download |
||
ПоезијаСРБ Број 2.  Download |
||
ПоезијаСРБ Број 1.  Rar – Download Pdf – Download |
||
| КЊИГЕ | ||
|
MIR I TIŠINA
Često se desi da umoran sjednem
Na klupu u parku
Poj ptica da oslušnem
A vjetar hladan i jesen hladna
Zubata od prošlosti kazna
Šiba mi lice i ratuje sa tijelom
I srcem mojim
U meni sve zamrlo
Hladilo okovalo tijelo
A pogled kao da noge ima
Stidan od sretanja u stranu bježi
Da me neko ne prepozna
Da me ne tješi
Nekada sam u prolazu
Baš na ovom mjestu
Krajičkom oka gledao u kose bijele
I šešire do pola glave upale
Što bradom i rukama drhtnim
Štap čuvaju
Evo i vrijeme je promijenilo boje
Na granama lišće požutilo je
Kao slike u albumu prošlosti moje
Ili se nebo nije umilo ili su krive
Naočale suzne
O Bože dali sam vrata zatvorio
Ili se hladna uselila vjetrina
Umjesto mene utoplila
Mir i tišina!
© ŽeSP
МАЛИ И ВЕЛИКИ ПРИНЦ
Немој да ти ја дођем
да те оживим!
Као фараон си се
балсамовао
својим лепљивим
песмама
послао си сам себе
за амбасадора
српске поезије
у небеском царству
Немој да ти ја тамо
дођем
да те оживим
ти се само правиш
мртав
у инат мени
и Његош се одселио…
Тужић́у те
да си фалсификовао
принчевску титулу
доста је више твог
реч-ног терора!
Незасити китови
гутају твоје
протеинске
стихове
узалуд будим
жене које те сањају
давим твоју сенку
у Скадарлији
кварим ти слику
али рачунар не памти
дефорамцију
ови вечито млади
програмери пију
али се не дрогирају
само пишу поезију
онако како си им
ти наредио
као Лењин
Писати, писати,
писати…
Ругаш ми се Бранко
мртав насмејан
залепио си се за
Интернет
као жвака
ма тражиц́у од Гугла
да те скроз избрише
ургирац́у да те
Википедиа
прогласи живим
а Хаг невиним
Па кад ти компјутерска
месечина
обасја лице
шта ц́еш онда
паметно да напишеш
онако измрцварен
сумасишавши
без националне
пензије?
Ма одкуд теби рачунар?
За тебе је обична
оловка
ти си је сигурно и
у гроб прошверцовао
и пишеш, пишеш,
пишеш…
© Елеонора Лутхандер
ВОДА
Још су Моцарт и Шопен
у давна времена
покушавали да звуцима клавира
дочарају врцаву игру воде.
Реке, потоци, водопади, мора, океани.
Жуборе, мрморе, гргућу, таласају.
Али, ко може да представи
игру воде тако савршено,
доли сама природа
у свој својој фантазми стварања.
© Зора Митровић
УМИРЕ ЖИВОТ
Небески јахачи данас се клањају
Васкршњем јутру, небеском сјају
Ројеви пчела воде ме далеко
Тишина туче све мердијане
Знам да те ране још увек боле
Молим те, помози да живот не стане
Склопила недра своја земља јунака
Потоци плача теку
У препуну суза замагљену реку
Над Сеном и Невом
Небески јахачи лете
Умире живот пун туге и сете
Колика туга, да ли ти око види
Саткане жеље свега што живи
Ускоро крећем Титаник да видим
Зову ме планински предели сиви
Док ветар покреће таласе, мора
Нечујно свиће Васкршња зора
© Милосав Ђукић Ћука
ЗВЕЗДЕ
Подигни руку
Додирни звезде.
Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.
За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.
Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.
Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку-
већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам
© Лидија Бјелица Шљивић
Подигни руку
Додирни звезде.
Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.
За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.
Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.
Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку-
већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам
© Лидија Бјелица Шљивић
ДАМАРИ ТИШИНЕ
Дамари тишине кроз жиле ми бију,
Срце ми пуцкета к’о да је од стакла,
Не подносим добро ову аритмију,
Свака реч ме написана
Поново дотакла.
Дамари тишине буде ме уз буку,
Расањују и, одлучно,
Воде ме за руку.
Разапета душа на граници јаве,
Између буђења и нестварних снова,
Притискају речи, почињу да даве,
и настане тада једна песма нова!
© Љиљана Тамбурић
НОЋАС ТИ ДОЛАЗИМ У СНОВЕ
Ноћас ти долазим у снове...
Звезданом стазом ћу доћи,
да љубим те, мазим и пазим...
И да скратим ти хладне ноћи.
Моја љубав је искрена, чиста,
у срцу ми као вечна ватра пламти,
и као најсјајнија звезда блиста!
Само твој загрљај може да је угаси.
Пусти ме да уживам у сну...
Не брини, једном ћеш бити моја!
Пламтећеш и ти у наручју мом!
А ујутру, нек сунце пробуди
спокојни осмех на лицу твом.
© Градимир Карајовић
ПОВЕДИ МЕ
Моја душа иште
мало воде
са планинског
извора доброте,
жубор реке,
песму птица,
жеље неке
од мене сада
тако далеке.
Поведи ме за руку
видиш да се бојим
и да дрхтим
док крај тебе
нема стојим
и по неку сузу
у оку ти бројим.
Поведи ме тамо
где сунце сија,
где ми дашак ветра
на лицу баш прија,
где су ливаде пуне
мразовца најлепшег,
дар лепоте свевишњег.
КРОЗ ЖИВОТ
Пружити шансу,
отпевати прећутано,
трептати
са раном на души.
Плести не исплетене
љубави,
звездасто небо чувати
од невоља и јада.
Увек се смешити
вoлeти све око себе,
срећан бити.
Томислав Милетић
НА КРАЈУ
Полако истиче све наше време,
примиче крају последња ноћ.
Нестају задње поноћне сене
и тихо гасне животна моћ.
Некима ће нови дан да дође,
свануће опет нове зоре,
теби и мени све ће да прође,
нестаће љубав, снови, морe.
Је ли ти жао што тако беше,
реци бар сада, не лажи, кажи.
Не бацај речи што само теше,
говори истину, себе не лажи.
Ни за чим ја не жалим,
у вечност идем ко шапат кише.
Једна ме жалост ипак прати:
зашто те нисам волео више?
Молитва последња када престане,
док задња свећа буде горела,
кад на тренутак све застане,
ти тада признај: јеси ли ме волела?
Кроз руже ћу ти опроштај дати,
кроз латице њене рећи ћу, тише.
Једна ме жалост у вечност прати:
зашто те нисам волео више?
© Томислав Милетић
Полако истиче све наше време,
примиче крају последња ноћ.
Нестају задње поноћне сене
и тихо гасне животна моћ.
Некима ће нови дан да дође,
свануће опет нове зоре,
теби и мени све ће да прође,
нестаће љубав, снови, морe.
Је ли ти жао што тако беше,
реци бар сада, не лажи, кажи.
Не бацај речи што само теше,
говори истину, себе не лажи.
Ни за чим ја не жалим,
у вечност идем ко шапат кише.
Једна ме жалост ипак прати:
зашто те нисам волео више?
Молитва последња када престане,
док задња свећа буде горела,
кад на тренутак све застане,
ти тада признај: јеси ли ме волела?
Кроз руже ћу ти опроштај дати,
кроз латице њене рећи ћу, тише.
Једна ме жалост у вечност прати:
зашто те нисам волео више?
© Томислав Милетић