OPTIMIZAM – Lepa Simić

Vetar visine razneo
ja letim…
zvezdanim gradom.
Osećam se
kao nova
drugačija iznutra..
Plava ružica
u mlado srce pronikla… A bejah
lancima smrznutim okovana
u ćeliji duše, sestra tužnih polja…
Tamnina gasila svetla
u mojim očima nudila štap
sa pustinjama da se družim…

Okrećem,
novu stranicu zivota…
i uljuljkana u san
vidim nebo sjaji se
vraća mi osmeh…
Sreća se odmara
kraj mojih usana…

Naslonila lakat na kolena..
Tu kraj jezera…pišem
Zubato sunce u prstima mre
Seje slova optimizma.
Užarenu prazninu
ostavljam
da je voda nosi
i njome dubine pobedi..

(C) Lepa Simić