PHP – Nuke od 11.08.2007 do 21.03.2012.

Kao mravi prostremo svoj život
tu, izmedju, ili daleko. Kao oni susrećemo
uvek nama slične, naše iste.
Naravno, nema psa koji preti
(pas je ponekad bog),
nema slučajnosti i sudbine
koju u našu korist okrenusmo. Doduše, nema ni načina da sagradimo
ono što nam je priroda dala,
niti da pobedimo (ako imamo još uvek
konkurente). Ako smo se i nizali
povezujući se sitnim stvarima,
ili svakodnevicom (lokalnom, dakako),
još uvek postoji način
da zaboravimo vreme-
pričajmo.

(C) Ilja Holodkov

Sa sjajem na kraju tame,
u telu što prekrasno sija,
nad potokom tihim žubor slušam,
zar neke misli stižu do dna? Sa plavim nebom,
s putujućom senkom,
kraj toplog mora i dugih reka,
bio sam mlad, a šta sam sad?
Odmorena duša što čeka
u sjaju zvezda.

(C) Darko Kolar

Odnose me misli
u prošlost daleku,
u mirisna jutra
i nesane noći.
Gdje ljubeći tebe
uz sunce i mjesec,
radovah se često
kada ćeš mi doći. Sjećanja još svježa
uspomene bude,
na sokake male
kod kapije sjena.
Iste zore sviću
mirišu mi jutra,
samo tebe u mom
zagrljaju nema.

Kod kapije ruža
stidno procvjetala,
što je tvoja ruka
zalivala često.
Probudi mi čežnju
bijela ruža mala,
tamo gdje te sretah
sa`d je prazno mjesto.

Još stidljiva dunja
iz daljine gleda,
zapamtila sve je
nežnosti i riječi.
Lijepe tajne čuva
zaboravu neda,
čuvajući ljubav
moju tugu liječi.

Odnose me misli
u prošlost daleku,
da se rado sjećam
nespavanih noći.
Gdje umjesto tebe
grlim zoru meku,
jer možda ću tako
prežalit` te moći.

(C) Milisav Djurić
04.06.07. godine

Nemiran je sonet u meni
Dok čeka ime tvoje
Ti zvijezdo s večeri,
zoro sa modroga neba
Željo
Vječita inspiracijo
Ženo ‘Došapni mi ime muzikom iz školjke’
Pošalji mi poruku po mjesečini
Dokle da čekam
Čekaću
Ti si pobjednica
Poslednja kap iz moje čaše
Zarobila si moje noći
bez početka i kraja
Moje sviralo je tužno
Ne žalim
Ti leptiru i cvijetu
Uzvišena gospođice
Premaži usne crvenom bojom
I dođi kao proljeće
obraduj me lasto
Vječna inspiracijo
Prijateljice
Ljubavi
Nemiran je sonet u meni.

(C) Mile Tešanović

Zaboravi srdžbu ostavljene žene,
Zvah te kao prvu ljubav, kao prvu sreću,
U samrtnom času da budeš kraj mene,
Da mi skrstiš ruke i zapalis sveću… Nek me tvoje oko tužno ne zagleda!
Pridji mi ko žena što mrzi i voli,
I ne pitaj kad me stiže beda;
Što mi kosa seda; niti šta me boli.

Ne čudi se što mi oko sneno;
Ni ožiljku mome od pijanog noža;
Niti što mi skripi slabasno koleno,
Što od mene osta gola kost i koža…

Bejah bećar i boem i lola,
I ne pitaj zato:
Gde mi je imanje, fijaker i kola,
I od oca nasledjeno zlato…

Ne ljuti se na me
Što ti, osim srca, ništa nisam dao.
Ljubile me dame iz pakla i tame,
Sa njima sam život proćerdao.

Za bekriju, za strašnog boema,
I život je samo beznačajna sića.
Nigde, nikad, niceg vrednog nema,
Osim žena, muzike i pića.

Ogrezo u grehu od mladosti rane,
S tri ljubavi strašne, opake i žarke,
Na krilima crnog, svemoćnog, Satane
Celi život leteh od varke do varke.

Zalud gorke suze i majke i oca:
Ja sve činih kontra svemu što su rekli-
Pa makar me digli na vrh ostrog koca;
Pa makar me vrelim sekirama sekli.

Od razuma moga sve bejaše jače:
I rumeno vince kad mi žari lice,
I ćemane na uvcu kad cvili i plače;
I pohotne dame i ljupke curice…

Ah! Moje srce puca, vidik mi se muti.
Zbogom! Ne daj suzi iz oka da kane,
Moja duša opet nove varke sluti,
Ja im pijan žurim iz neke kafane.

(C) Miljojko Milojević

Идем путем преко пропланака
Видим стадо двадесет оваца
Покрај стада веселу старицу
Забола је преслицу за сукњу Вуну преде вретено окреће
Старачки се за овцана креће
Би ми драго у срцу и души
Кад сам чуо да баба певуши

Пева баба као девојка млада
Весела је покрај свога стада
Ја њој назвах помоз Боже бако
Грејало те сине сунце јарко

Њен отпоздрав у срце ме дарну
Кроз разговор сазнах њену рану
Дете драго ја весеља немам
Муку мучим да кући не дремам

Родила сам ја седморо деце
А унука незнам колико имам
Сви су негде у далеку свету
Остах сама на огњишту клету

Би ми тешко децу одхранити
Још теже ми усамљена бити
Увек гледам и поштара чекам
Да од деце писмо ми донесе

Док сам била чобаница млада
Беше овде на гомиле стада
Хорила се пема од чобана
Сада видиш стара баба сама

Имадосмо на стотина кућа
Сад остала без ватре огњишта
И народа беше небројано
Сад остало још по неко старо

Омладина одселила наша
Пустош оста села и сокака
Не долазе ни свеће да пале
Да посете родитеље старе

Милован Веселиновић

Ima
jedan
Krug
U
Kome
Se
Vrtimo. Na
Kome
I
Unutar
Koga,
Opstaju
Samo
ONI
što
Su
Izlijecili
Svoje
Vrtoglavice

Dragica Ždralić

Sve je
nežno zamiralo
u meni,
dok se crveni sneg
topio
na kapcima mojim. Ledeni dah
širi čaroliju,
a u meni drhti
ranjeno nebo.

Izgubljena devojka,
šeta
dvorima mojim tajnim.
Povez joj na očima,
kamen u srcu,
a bela ruža u ruci…

(C) Bogdanka Rakić

Zar da te strpam,
u ove malene stihove
i dočaram drugima,
kako mirno dremaš,
u mom zatrpanom pogledu.
Moje misli još uvek trče
po dolinama… ispod jablanova!
Dunjo neobrana… Duša je kožu probila,
svukla se prema laktu.
Tuku me sećanja
i vatra je..sgasla, sa ognjišta.

Razgrćem mrak,
da probudim Sunce!

O mladosti… juriš,
k’o orkanski vetrovi –
neosetno ljuštiš život!

Pesmo, neznam da te skrojim,
svilen konac beži mi iz ruku,
u ovo mutno svitanje.

Tamo daleko od mene,
gde se laste ljube,
tamo je moja kolevka,
tamo me srce vuče.

Mladosti moja!
Kad već više
ne mogu da te zaustavim,
zadnjim te krikom molim!
Ostani tamo –
tamo gde si cvala,
uz božure rumene.

(C) Lepa Simić

Када више не будеш будилник,
бићеш пешчани сат, ког нема ко да окрене.
Завапиће време као очајник!
Да ли спаваш, или си мртва испод лица жене? Те речи у распуштеној коси, те птице у крошњи,
ја волим, а разуме само Свевишњи.
Твој стан је без врата излетиште,
а ти обнажена као олује поприште.

Падају дани као устрељене птице,
жено, са знојем блуднице и сапуном покајнице.
Узми дан као да ћеш умрети ноћас.

Узеће нас године као росу за један час.
Твоји су прсти по мени као кратковеки лептири,
покрадено време у зло доба са Богом мири.

(C) Драгомир Лазаревић

Sa sumnjom
postojanja,
pod krilom
strepnja kunja,
mrak je za umorne,
srce mi slabost sluti,
mrvica razuma
prazninu muti. Iz vira izranja
talas smirenja,
gordost opominje,
melodija svira…
Raširi krila,
čekanje
snagu oduzima,
s teretom
slabosti,
slomljenog krila,
srce dok kuca
može da bira.
U podnožju osećanja,
spokojna tama drema,
sklopljenih očiju,
do novog ušća
raširi krila,
odvažna
kao što si bila.

(C) Zorica Brkić

Nesane su noći od boema
u kafani zore dočekuje,
nikad ne zna šta mu život sprema
za budućnost planove ne kuje. Boemi su veliki u duši
svaki od njih vel`ku tugu krije,
zato hajde konobaru, brate
u to ime natoči nam dvije.

Galon vina za društvo donesi
noćas da nam srce ne uzdiše,
da u vinu ja osjetim sreću
makar sutra ne bude me više.

U vino se srce pretočilo
pa u njemu krije svoju tugu,
violinu stegni cigo, brate
da u pjesmi nađem ljubav drugu.

Toči vino za cijelu kafanu
srce mi se u vino izlilo,
s društvom noćas sreću da podijelim
makar sutra ne bude me bilo.

(C) Milisav Djurić
27.06.07. godine

Večno isto: posle noći – zora nova
raspršuje ružne snove i beznadja.
,,Dobro jutro, dan se radja!,,-
kliče živo i neživo, osim roblja sa Kosova. Ko svemirska zlatna ladja
mlado sunce uz svod se penje.
,,Dobro jutro, dan se radja,, –
šume šume, polja, reke i kamenje.

Na  s l o v e n s k o m  svetom dubu
jato čavki dok se svadja,
u ropskoj tami, pun beznadja,
tužan Sorab ljubi ljubu…

Sa Istoka bog sorabski KoloVeni
svetlost sipa – žari zemlju, nebo, vode…
Dobro jutro, hej, Sloveni -Sunca seni,
dobro jutro, hej, Sorabi -Sunca rode,

dan se radja: na urlike zverskog sveta
Sorab Putin iz Srbinde stavlja veta!

Perun, Dazbog i Jarilo-KoloVeni, bog iz Vinče,
gromovnike gromom gadja-
dobro jutro, dan se radja!
Hej, Sorabe, neolita, bakra, prinče,

ne daj da: za KiM zvone zvona;
da ognjišta srpska sveta budu geta
pod terorom Vašingtona,
c eleposa i minareta.

(C) Miljojko Milojević

Jato cavki-metafora za vecitu neslogu Srba zbog koje nastaje
rasrbljivanje, izmisljanje novih nacija: crnogorska, makedonska,
bosnjacka- poturicka, i nece biti cudo ako se, po nalogu evrolisaca iz
srpskog naciona izdvoje evropejci,odnosno evrolizsci.

Sorabi –
SRBI – od Vendi,Veneti,Venedi-nukleus,koren,preci sorab skog etnosa na
prostoru od Vladivostoka do Peloponeza, od Alpa do Apenina:(Venecija po
Venetima- Srbima.) Uz Etrurce, Lidijce, Rimljane i Grke Sorabi su narod
najstariji, bar u Evropi, ali arheo-istorijska germanska skola
izmislila je nekakve Velike seobe i tendenciozno proglasila da su se
Sorabi tada doselili na Balkan iz prikarpatskih mocvari, i kao
necivilozavane,divlje,horde osvojili Balkansko polustrvo.!Vincanica je
najstarije pismo na svetu i dokaz da smo ovde oduvek,samonikli, svoji
na svome-od predantice i antice do danas.(Aleksandar Veliki, Sorab-po
njemu: Aleksandrija Serbiana u Pendzabu, postoji jos uvek.Pre njega
Nino  Belov gradio je niz Niza pocev od Nisa-do Indije 2ooo
god.pre Hrista.Slicno nje mu Sem Akaridov,stigao je dalje od Indije
ostavljajuci za sobom toponime:Srbica,Srbija.) KoloVeni-arheomitoloski
simbol Soraba, nadjen u Vinci,ali i simbol Etruraca. KoloVeni pogresno
protumacen i preveden kao Sloveni.No,Kolo i tada- u neolitu- i sada u
srpskom jeziku znaci S u n c e, pa ceo simbol pretstavlja Sunce u
kretanju, hodu.KoloVeni je jedinstvo sv. trojstva: Peruna-prolecna
ravnodno dnevica, Jarila-jara bije-letnja dugodnevnica i Dazboga-daje
kisu-jesenja ravnodnevnica, prema kojima su se Sorabi upravljali kada i
sta da rade.Tako je nastao njihov KoloDar, Suncadar- kalendar. Ponovno
radjanje Mladog sunca Sorabi su slavili po tom kalendaru kao: mladog
Boga-B o g i c a, isto kad i mi danas  pravoslavni Bozic Sve je to
sadrzano u srpskom znaku sa cetiri ocila-ognjila i u struk turi
pravoslavnih hramova..Sunca Seni, Sunca rod-Sorabi-kasnije Sloveni,u
skladu sa svojim solarnim bogom,smatrali su da su rod Sunca,da su senke
Sunca.Inace, sebe su nazivali RasSeni:rasejani rasprostranjeni,
uzviseni… Ras-Serb. Ras-i-ja. Srb-i-ja:Srbija, Ras-i-ja:
Rusija…Srbinda: prastara sorabska kula u Vladivostoku.

Za KiM
zvona zvone-stih u pesmi Pop D.Djurdjeva,a prema Hemingvejevom romanu
Za kim zvona zvone. Kod mene: mala inverzija: za K i M  zvone
zvona.  KiM-Kosovo i Metohija .Celepos: belo kece- Siptarska bela
kapa. Objasnj. prema R.Janicijevicu, geografu, povesnicaru i vrsnom
pesniku.

Barski buvljak je ključao od paklene julske pripeke i još paklenije
gužve  koju su pravili mahom dokoni  posjetioci, tumarajući
besciljno lavirintom sklepanim od lima, drveta, pleksiglasa i ko zna
kojih još materijala, čiji je jedini zajednički imenitelj  bila
jeftina cijena i nesnosni uslovi za rad koji proisticu iz iste. Sa
nisko postavljene metalne konstrukcije koja je povezivala standove,
visile su najlonske kese(pijacnim zargonom infuzije), dopola ispunjene
ustajalom vodom i svjedocile o dovitljivosti i trudu prodavaca da
zaštite svoju robu od nezeljenih padavina. Gledajući te sablasne ukrase
iz kojih se širio zadah truleži i čamotinje razmišljao sam o
nedokucivim stazama koje su dovele sve te ljude na ovo turobno mjesto.
Steta sto Bog nije dopustio nasem jedinom nobelovcu da upozna cari ove
naše avlije, On bi mnogo vjestije opisao  cudnu mjesavinu naravi,
karaktera, kultura ispreplijetanih Vjecitim usudom bakanskog kazana.

Bilo je tu izbjeglica iz Krajine, Bosne, sa Kosmeta, dosljaka iz
Rozaja, Pljevalja i drugih gradova sjeverne Crne Gore koji su u ovaj
ocaj uletjeli bjezeci od jos veceg ocaja i beznadja, bilo je, doduse u
znatno manjem broju i mjestana vjecito hronicno nezadovoljnih sto nisu
uspjeli bolje da se udome u svom rodnim  gradu. Bilo je inžinjera,
bivsih profesora, biznismena kojima je ratni pozar preko noci sagorio
pozamasne imetke,bilo je nepismenih i  polupismenih i zaista je
zastrasujuce kako zivot u trenu potre sve razlike, kako se vaspitanje,
obrazovanje, maniri sticani generacijama ocas utope u sivilo i
prostakluk. Naravno,ovaj process je jezikom ucenih ireverzibilan i tu
lezi sva nasa kob.

Potencijalni kupci su nadmeno,sa visine
koja im nikako nije pristajala preturali po robi gledajuci snuzdene
trgovce nekako gadljivo,kao nekoga nedostojnog njihovog
prisustva.Valjda su i sami utekli iz svojih prokletih avlija pa se nisu
mogli oduprijeti potrebi da maker ovdje i maker na tren postanu neko i
nesto.Sa svih strana je trestala muzika iz jeftinih kasetofona i
tranzistora pa sam vjecito bio u nedoumici da li je zavijanje koje je
bacalo u depresiju posledica vokalnih dostignuca cuvenih zvijezda folk
muzike ili  zadnji trzaji dotrajalih uredjaja.

Zamor je
pristizanjem novih grupa radoznalih, ali i najcesce nezainteresovanih
turista bivao sve jaci. Kako je dan odmicao buvljak je sve vise
podsjecao na uzareno grotlo koje ce svakog trenutka eksplodirati. Sa
lica crvenih od vrucine, umora i prije sveka ljutnje, slivao se znoj, a
pogledi sup o pravilu lutali ka susjednim standovima. E ti su mi
pogledi teze padali od svih nepogoda koje su dolazile u paketu sa radom
na pijaci.Ako se neko ikada pitao gdje je izvor svih nasih nesreca
,,vjecitih poniranja, bijede, nesloge, promasenih mladosti i
nedocekanih starosti, treba da vidi oci prodavca u trenutku kada njegov
sapatnik sa susjedne tezge proda parce robe. Jednom sam u trenucima
lucidnosti iznudjene zastrasujucim ljudskim ocima rekao: ”Kad bi pogled
mogao da ubija,ovdje bi kopali rovove”.

Čudna je ta ljudska
potreba da stvari okrenu naglavacke, da za sve nepravde i tegobe koje
proisticu iz njih okrive one koji su im najmanje krivi, sa kojima bi se
ustvari trebali solidarisati imajuci u vidu okolnosti koje ih povezuju.

Misli me naprasno i grubo kako to obicno biva,vratise u
daleku proslost i pred ocima mi se stvori lik profesora Slavka
Vuckevica, covjeka kojem sam se iskreno divio zbog njegove fizicke,
intelektualne, eticke…jednom rijecju ljudske ljepote. “Vidite djeco”,
govorio je,” u bokserskom ustanku su ljudi unistavali masine smatrajuci
da su one krive sto su ostajali bez posla. Zapamtite djeco, bolje je i
da se pomirite sa nepravdom nego da svoje nezadovoljstvo pogresno
usmjerite.” ”Kako sam mogao i naslutiti onako nezreo, razmažen i
lakomislen”,,pomislih,”da cu ovog mudrog covjeka razumjeti nakon toliko
godina i to baš na ovom bizarnom mjestu?”

PS: Poštovani
prijatelji, nastavak ove priče je u Vašim rukama. Naime, nakon čitanja
Vaših komentara, odlucicu definitivno da li da pokušam da napišem
knjigu ili ne. Unaprijed zahvaljujem na kritikama i to u istoj mjeri i
pozitivnim i negativnim.

Прошло је лето, сада ће зима,
Јесен, видели нисмо,
Пало лишће говори за нама,
Време нам иде сада. Ноћи дуге, хладне, тихе.
Сањамо љубав,
Ветар, шапуће нам име,
Кроз гране, повијене ломне.

И зима је и хладно је,
Траје љубав, наша, велика, јака,
Једина, твоја, моја.

И волиш ме и волим те,
Знамо, Сунца увек  неће бити,
Ал’ доћи ће, сијаће,
Падаће кише и стаће.

Пролазе дани, долазе нам нови,
У тишини слутње,
Падмо, устајемо и волимо,
Овај пут ти, овај пут ја,
Ми заједно, заувек.

Зоран Матић
02.11.2003. године

Пред храмом “Светог
преображења Господњег”
јула дванаестог,
ведрог дана тог

баш на Петровдан
Хиландар у Бањи бива
а разлог Богу знан
Бог од Србије скрива. Над Бањом дух се вије
јер молитвом ствара
отац Мојсије
игуман Хиландара.

Предраг Виденовић
12.07.2007., Сокобања

Odnesite moju dušu,
tamo gdje su one bolne,
odnesite moje srce,
tamo gdje su gore lomne,
da ga kamen sa visine,
zgromi, slomi i izgnjiječi. Odnesite moje usne,
da ne mogu više reći,
njeno ime u šapatu,
kada mjesec mlad se rodi.

Odvedite moje tijelo
tamo gdje je bezdan vodi,
tamo gdje je preduboka,
gdje ne može da se brodi,
da ga voda u se uzme.

Odnesite moje oči,
da presuše u pustinji,
da ne mogu one nikad
zbog nje više pustit suze.

Otkinite tijelu ruke,
bacite ih u lavinjak,
nek lavovi trgaju ih,
da ne vidim svoje muke,
kad se same ka njoj pruže,
da je grle i miluju,
jer ona mi sreću uze.

(C) Božo Popadić – Aktus

Prolazih pored tebe,
uzdahe ne brojeći,
Oh, kako mi tad srce nazebe,
od senke tvoje drhteći. Kiša dobova čudno,
razum mi beše pomućen.
Sate gubih uzaludno,
tvojom blizinom sluđen.

Zvezde ostaše daleko,
nemoć uvek prisutna.
Slagao me tad neko,
da sudbina nije okrutna.

Sad šetajući tebe se setim,
oči smeđe, a pogled ti plamti.
Od sećanja se ne živi,
to tek danas shvatih.

A sve o tebi sam znao
i šta misliš, kako hodaš.
Od sećanja samo stih ostao,
sve ostalo odnese voda.

Prolazim kraj tebe i sad,
srce setno, ali ne trne…
Danas više nisam mlad,
ali za tobom, opet se osvrnem.

(C) Ljubodrag Obradović

Та два ока два горска извора
Прате ме, будан о њима сањам
кад виђех та два ока плава
у њима осетих пролеће рано
љубичица процветала Умиљати поглед из очију
осмех душе на уснама
витко тело, валовита коса
нема места у души бригама

Планина, шума, природа бујна
жубори бистра вода са извора
на извору хладну воду пијем
у њој видим плава ока два

Мирис се шири на све стране
глог и шипак процветали
распевана шева у грму пева
у цвркуту чујем глас очију плавих

Рекох о теби све најбоље
поклоних ти моје снове
мада знам да си цвет
са којег пчела производи мед
а и паук отров свој
сутра бих био роб твој

Милован Веселиновић

Kažu;

Bio je poslednji boem
u gradu
Nosio je šešir
nakrivo
i prosijedu bradu
Jutrom je počinjao
i pio do kasno u noć Kažu;

Govorio je stihove
snogu,
ispod stola,
uz put i pored puta
Počeo je rano
i pio do poslednjeg dana

Kažu;

Nosio je cipele
na golim nogama,
izlizane hlače,
i znoj ispod pazuha
Spominjao je ime u snu
Izgovrao je „ona“.

Kažu;

Nije ih zapisao
a stihovi još žive
u gradu
Poslednja želja
mu je bila
„Čuvaj te mi moju djecu;
balade i moje pjesme druge..
Nemojte ih zapisati“
rekao je

Kažu;

I one još žive,
u njegovom gradu.

(C) Mile Tešanović

Iz razmišljanja me prenu glas… čist, razgovjetan, odlučan…toliko
drugačiji od zamarajućeg zamora da je dopirao do mene, poput čistog
planinskog vjetra koji je razgonio teški, ustajali vazduh. U trenu mi
pred ocima zaigra moje rodno Pobrazje. Samo pravi Podgoricani umiju da
razlikuju te sitne, obicnom uhu nedokucive detalje i na osnovu njih
ustanove iz kojeg je dijela grada njihov sagovornik. Starovarosani,
Zabjelcani, Brijecani, Dracani, Momisani…svi oni imaju nesto svoje,
nesto po cemu se prepoznaju, sto ih cini drugacijim od ostalih, ali
istovremeno i povezuje,narocito kada se nadju van Podgorice.

Pogledah radoznalo u pravcu okrepljujuceg glasa. Lik je jos vise
odudarao od bezlicne mase. Onako nasmijan, vedar, lijep tijelom i duhom
kao da je zalutao iz nekog drugog filma, zanrovski suprotstavljenog od
ovoga koji mi zivot svakodnevno projektuje, covjek kojem bi samo
pazljiviji posmatrac priznao cetrdesetak napunjenih godina, topio je
svojim djecackim osmjehom led vrelog ljeta.

“Je li
moguce”,pomislih.”Je li moguce da sam sacuvao taj osmjeh sve ove
godine? Pa prosao je citav zivot! Nisam ga video od svoje osme godine.”

“Oprostite”, prozborih kada mi je bio sasvim blizu,” odakle ste?” ”Iz
Pariza”, rece zbunjeno,” sto pitas?” ”Nisam te pitao gdje zivis nego
odakle si!”, nasmijah se, sada vec siguran da se nisam prevario. “Iz
Podgorice…sa Zabjela”, progovori nesigurno zagledajuci me radoznalo i
sa cudjenjem.

Bio sam zadovoljan sto sam eto posle toliko
godina uspio da ga zbunim. “Sa Zabjela”, rekoh,” ili sa Pobrezja?”
“Nevene….to si ti Nevene!”, zamuca, a onda me scepa u zagrljaj kao da
je nasao nekog koga je davno prezalio.

“Sto ti radis ovdje?”,
upita kada se malo pribrao. “Kako sto radim?! Ovo mi je radno mjesto,
prodajem robu.” “I neka mi neko posle kaze da ima pravde na ovom
svijetu! Pa uvijek si bio najbolji djak, a ja sam bio vise oko skole
nego u njoj, I sad ja kao uspjesan covjek, a ti ovdje.

Ma j….
ti ja tu pravdu”, procijedi sebi u zube. “ Sto ces Mujo, ja sam izgleda
ponavljao iz nekih drugih predmeta”, iznenadih sebe odgovorom. “Nijesam
ja Mujo”, nasmija se seretski,”ja sam Milo!” Tipicno Podgoricki nacin
da se prekine “teska prica”,uostalom kroz salu je lakse svariti
ozbiljne teme.Podgoricani ne podnose ljude koji se ne umiju saliti na
tudj, a Bogami i na svoj racun. Tesko onome ko nije umio maker da
sakrije ljutnju, tek bi mu se onda nakacili. Tako su mnogi zaradili
nadimke kojih se nisu mogli otarasiti dok su zivi.

A sad da
pojasnim ovu zavrzlamu oko Muja i Mila. Direktor njegovog oca je bio
Milo Boricic, ugledan covjek, narodni heroj… u njegovu cast je moj drug
dobio ime. “Posao ja u skolu”, poce Mujo kao da mi cita misli, i cujem
uciteljica proziva nekog Mila. Svi se smiju i gledaju u mene.” ”Sto vam
je!?”, viknem ja,” a oni popadase od smijeha. Tek tada sam ti ja saznao
da nijesam Mujo nego Milo.” “E za mene si bio i ostaces Mujo”, rekoh
smijuci se.

A njegovo “skolovanje” je posebna prica. “Prozove
mene uciteljica da citam”, nastavi ne cekajuci da ga ja podsjecam. “Ja
se preznojavam,zamuckujem…”
“Brze citaj Milo!”, viknu ona,a ja… “Brrrrzzzze ciiiiitaj Miiiilooo. Odelenje u smijeh, a ja preko vrata.”

“Zamisli druze, zena mi je Francuskinja, predaje na Sorboni.” “Pa
logicno, uvijek si dobro prolazio sa uciteljicama.” “E vala sam im i
vratio za sve!”

Ljudi su nas tupo gledali dok smo se kikotali poput djece.

(C)

zelim zagrljaj i ljutnju-mali komad svile
da li je sve to mnogo–
vratite mi oktobarsku kisu–
vratite mi oktobarsku kisu
i  izgubljenu pesmu–
ona je nestala u osmehu tvome

hocu da nas jesen odnese daleko
ali sad je kasno..
nikada necu saznati…
oktobar me je odveo na planine sivila 2.
u gomili leda u  gomili snega lezao sam,,
zasto su mi ove ulice  u dubini uma
hocu da nebo eksplodira,,da trcim po dugi,,,,,,
zelim da odem daleko odavde
necu da se okrenem,,,
nema nista iza me samo vatra i bol
u gomili cveca  na planini ljubavi
cekam dragu  osobu
vrati se vilo moja……

3.pitam se gde je kraj lavirinta
a gde je druga stvarnost…..zamisli najlepsu pticu
ona je jedna pesma
a njena lepota je u tome sto je to pesma samo tebi
evo ti moja masta..najlepsi oblak,,zaroni u nju
u moje srce,,ti si plavo nebo
u san,,,, grad gori,,zagrli me ljubavi
hocu da kao feniks poletim daj mi krila
da li snas   moje suze  dok neko krade moje snove
hocu tviju srecu–zbogom cvetu jer oluja kida sve,,,,

4.boze daj mi snage–
hodao sam ivicama reke
,,talasi su rasli,,ja shvatih
zasluzio si mulj,,tvojikvartovi,,ulice,,sve,,,,,,,,
zelim da dodju novi ljudi posle potopa
i oboje sve u  zuto,,crveno,,,
u lepo plavo,,,,,,svemir

5.pogledala si me i video sam suze u ocima tvojim
ja necu otici  i ostaviti tvoju nevolju
ima puno toga lepog u tebi
tvoja sveska pesama i crna kosa
unecu mir i svetost u tvoj zivot..
mala cudna crna devojko
,,pa makar i ja  potonuo duboko u haos…
odvedi me u grad gde sve pocinje i prestaje,,
bez zla ljudskoga,,,,,,

6.boze ranili su me krvarim,,,zasto??
ne shvataju gresnici da prave vrtlog koji guta sve,,,
vasi mali zivoti su pakosni
cuju se zvona crkvena
i ruse tisinu  zlobnoga grada na ivici  ravnice
sprema se oluja  ,,gadna..strasna,,,,,,
sve ce otici u nepovrat….
nije mi zao jer ovde nema topline,,,
udjoh u cudnu gradjevinu
poljubio sam ikonu
i cudna  se toplina razlila mojim telom
raso bih toplinu na cetiri strane sveta,,,,
da reka  dobije zdravu boju
ti imas najlepse ime na svetu
i dopusti mi da  ga nacrtam na  zidu,,,,
veliko srce,,neka se hijene smeju,,puno ih je
veika oluja,,,,, sve tvoje i moje,,pisano i nepisano,,,,,,
odnece daleko
ostaje jesen i lisce..zasto se podsmevate pacovi????
da li to znaci da sam gnjida….najgori a gde ste vi,,,
gde su vam dela,,,,
gde su vase slike i knjige i dela
a nemate ljubavi ni srama
vi ste samo pesak vremena
,,nista i niko,,ostaje jedno veliko  nigde!!!!!

7.hodam satima,,put je dug ,,kao da si nestala…
a mozda i nisi postojala,,,,,,mozda sam te izmislio
mozda si ti moj san ili senka
uzmi rakiju,,,ona cisti i opusta telo tvoje
znaj ako se zaletis na njih imaces slavu i osvetu
oni su divlji psi i njuse nesrecu
svi svi svi
primitivni juzno evropski plitki divljaci,,,vasa krv je zla
borim se protiv vekova tmine
shvatite da  ste deo tla i da se sve vrti u krug,,
prezirem vas  i lazi koje nose sve sa sobom
zar da pobegnem negde,,,,,,,,u bolje meni nepoznato
necu da budem deo necega  prljavoga
izasla si u svojoj najlepsoj haljini
svi su ti rekli-on je bitanga  i otpadnik,,,
svi su te napali draga moja…..
mozda to nisam,,mozda sam cist kao nebeska svetlost””
imam vitesko srce u grudima
ja bih umro za tebe
NISU MI TE DALI,,,,
gospodari sa malim srcima
i isprazni  kradljivci tudje srece,,,,,,

8.uvek postoji izlaz
daj mi svoju ruku
ima puno ljubavi u tvojim divljim svetovima
livada je puna cveca,,tu sam sa   vinom i to najboljim
u tisini i prirodi shvatam sta je tosjaj
pretvoricu se u orla
da poletim
fabrike,,salteri,,skole,,,,,,
daleko   daleko daleko

tisina,,,,tisina,,,,tisina,,,,

(C) Nenad Stakić

PESMA MESECA AVGUST 2007

Сумраци и свитања,
И речи које спавају на мојим уснама,
У тами, у ноћи,
У светлости која долази,
Можда последњи пут. Ветрови,
Они ће их носити,
Они ће их однети, далеко, далеко,
Са мојих уснулих усана,
И спустити на твоја узглавља снова.

Ево их,
Стижу синови северних звезда,
Јате се уз хук око мене,
Чекају да прође трен,
Трен несвршеног времена.

Тамо, тамо негде далеко,
Знам да и она сања,
Сања прикривене стрепње,
Које је воде кроз снове,
Кроз снове, некуда далеко од јаве.

Лако је живети,
Лако са успоменама,
Лако са сатима,
Који огрнути велом прошлости,
Пролазе ту крај нас.

А сада, сада трба ићи,
Можда побећи,
Од онога што везује успомене,
Некуда далеко, далеко,
Ка крају времаена.

На рукама остављамо делове,
Расутих бисера сечања,
Остављамо их у ходницима времена,
Узидане, да нас чекају,
Да се једном вратимо, њима.

И почињу, нови сумраци и свитања,
И трају, не беже, остају ту,
Као врата паклених двери,
Да вуку нас у сан и снове,
Лепих неостварених жeља.

Зоран Матић
12/13.08.20007. године

čežnja …

patim ,
tebe briga ,
i čežnja…
nigde povetarca da reči polete,
oskudna volja tvoja ,
i čežnja… duga moja ,
ali neka, neka sestro slatka ,
prevazići ću ja boginje male ,
i čežnja…

odležati samo treba njih ,
i svitaj dana doneće novi stih ,
i čežnja…

same će se reči,
utopiti u svemiru tuge,
i menjati za noći,
ne prespavane duge …

i čežnja… i čežnja… i čežnja…

(C) Tibor Čonka 

Uspinjem se čvrsto
u visine gorde,
ka cilju da stignem
prije svoga kraja.
Da u zoru ranu
uz osmijehe sunca
pronađem puteljak
od pakla do raja. Užurbano hodam
po životnoj stazi,
s pogledom u nebo
do željenog raja.
Iako se čini
da mi korak mali,
ubrzo ću stići
na ivicu kraja.

Ubrzano hodam
iako ne žurim,
da što prije stignem
do sunčeva sjaja.
Kroz čari svemira
u zvjezdanom jatu,
pronalazim put
od pakla do raja…

(C) Milisav Djurić
27.6.2007. godine

Ласте одлазе,
Одводе своја млада чеда,
Неким далеким путевима,
Остављају своја гњезда,
Којима можда неће се вратити,
Неких будућих пролећа. Ех срећо,
Требала бих да будем љута на тебе,
Да те не волим, да те презирем,
А опет, понекад ти ту си до мене,
Корачамо заједно пустим улицама,
Док самоће греје сјај ноћних звезда.

Пало је лишће, оно прво,
Као некада, као увек у ово време,
Пада по мојој коси,
Утишава звук мојих корака,
Скрива их од времена,
И умире под њима.

А ти срећо, ти си ту,
Овенчана велом љубави,
Љубави која ме чека,
На неким обалама,
Које дремају без таласа,
Који још их не буде.

Зоран Матић
14.08.2007. године

Život je borba, san i nada
u kome kolo sreće sudba vrti.
Sa spletom žala, bola i jada
Čovek se bori, radi i voli do smrti. Retki su dani ljudske sreće
kad sve je Lepo i Dobro i kako treba;
kad sija sunce i cveta cveće;
kad grom ne vreba iz vedra neba…

I dani blagi kad rose sitne kiše;
bez strepnje kad cveta nada;
kad vetar ledni poljem ne briše;
kad sneg lagano, tiho, pada.

Izgleda da konce života i djavo drži
i zmija ljuta, otrovna, preti
i moraš biti umniji, jači i brži,
ako ne želiš prerano mreti.

Kažu da nije niko crko od rada,
al rad je ropstvo ako se ne voli,
jer osim tela i duša strada…
Radimo jer ne možemo gladni, bosi i goli,
al kamen sa srca nikad ne pada,
jer ropstvo Coveka najviše boli!

Uprkos svome genetskom kodu
Čovek je otudjen od Rada, Pravde i Istine,
I rob je što večno sanja Slobodu
bez borbe i krvi odnekud da sine.

I kad se dvoje strasno voli
u srcu dok plamte čeznje žarke,
sudba već kroji gnusne varke:
da jedno lako Ljubav preboli
a drugo, do smrti, pati i voli.

Na lancu smrti sve se vrti:
zlo smenjuje Dobro, Lepo ružno guši,
i tako večno do svačije smrti,
kad srce stane i bol i radost u duši…

( ? ! )

Iako klet, prelep je ovaj svet:
sunce i kiša i vetar i sneg,
ljudi, polja, reke, i do i breg
ko ružin bajni, al trnovit cvet.

(C) Miljojko Milojević

MIMOILAZE SE
VOZOVI I LJUDI A NIKO NE ZNA
KO JE KO
U
KOJEM
VAGONU

KO
JE
KO
U KOJEM
ČOVJEKU!

(C) Ždralić Dragica
1994. godina

На зиду собе,
Старог сата клатно стоји,
Већ дуго време не броји,
Са зида гледа дане и ноћи,
Сада се пита,
Дал’ рука са кључем ће му доћи,
Јер шта ће сат,
На зиду што сам стоји ? А он, сети се да некад’ бројао је време,
Да погледе хватао је неме,
Што тражише изгубљене сате,
Који никада не могу да се врате.

А сада само,
Један окрет кључа за снове му треба,
Јер шта ће на зиду,
Када никоме не треба ?
Када и за њега стало је време,
То старо прастаро бреме.

Зоран Матић
26.11.2004. године
петак, дан 65.

Izašla si,
iz gomile tmurnih ljudi.
Želim da osetim proleće,
toplinu i osmeh.

Otišla si! Daj mi dugu,
komad te  marame,
da imam deo tvoje sreće.

Princezo moja
i nebo moje,
sve na ovome svetu
meni si ti.

Probudila si me
iz smrti tuge
i  života moga.

(C) Nenad Stakić

Sa izvora potekla je suza
što se majci iz oka izlila,
čeznula je čekajući sina
stara majka dok je żiva bila. Teče izvor od majčine suze
Sjećanje mi iz prošlosti vrati,
hej sudbino, što mi majku uze
ko će ,,sine,, sada dozivati?.

Mislila je ugledat će sina
kad se kući sa izvora vrati,
samo suza osta na izvoru
da joj sina može umivati.

I moje je srce uvenulo
čekajući kući da se vrati,
samo suza ostade od majke
da joj sina može umivati.

Teče izvor od majčine suze
sjećanja mi iz prošlosti vrati,
hej sudbino, što mi majku uze
ko će ,,sine,, sada dozivati?.

(C) Milisav Djurić

Сачувај моје име,
Негде на полицама,
Усамљених стихова и прича,
Уз шапат немих стихова заборава,
Покрај понеке започете приче,
Без почетка и краја. А сада пођи, иди,
Зове те даљина твоје чежње,
Утопљена у руменилу твојих образа,
Осмеха и руку,
Који ће припапсти другоме,
У кратком трену векова.

Можда једном,
Када велико сунце љубави,
Буде умирало, ти сетићеш се,
Шапата немих стихова заборава,
И понеке започете приче,
Без почетка и краја.

Тада сред успомена које долазе,
Потражи моје име,
Моје речи и твоја сећања,
Која чекају, прекривени тамом,
Негде на полицама,
Усамљених стихова и прича, заувек.

И врати се,
Јер ја будим све зоре твога повратка,
И онда говорим и онда вичем,
По ко зна који пут, по хиљадити пут:
“ Не, не ја не морам те љубити,
Да бих те волео ! ”

Зоран Матић
26.08.2007. године

Засечен колач
у цркви поп благослови.
Вином поливен! Свештано жито.
Упекла рана звезда,
дому се хита.

Столови спремни.
Свећу домаћин пали,
двори до зоре.

(C) Дарко Хабазин Дакс

Više i od svega što visoko može
Da uzdigne svoje bestežinske kosti,
Zavidim, maestro, tvom tronu velmože
Bez ijedne trunke skrivene pakosti. Neposlušne su mi raštimane rime,
Deseterci kratki i bez melodije,
Ja ne gledam more i ne živim s njime
A ti si mu pev’o; meni sjaja nije

Od Jadranskih zora, ni svih zgodnih dama
Iz stihova tvojih, ni Trebinjskih tama,
Jedino nas veže što sa istog dlana

Vino, med i smokva, pred oboma sve bi,
I što istog neba zvezda izabrana
Svetli mojim putem kao nekad tebi.

(C) Željko Sulaver – Sula

Slušajte me pažljivo, nešto strava sledi
pričaću vam priču, o učitelj Čedi.
Naš učitelj Čeda, dobričina stara,
gde god da se nadje, njega neko vara. Jestel’ čuli ljudi, šta se ovde priča,
nas seljake sponzoriše jedan stari čiča.
Nekome je čiča, a nekome deda,
prezime ne prizna, ime mu je Čeda.

On je dobar čovek, ali se nervira
zašto baš on mora, da nas kreditira.
Ni mi nismo stranci, sve poznata lica,
Stanko, Goran, Neša i majstor Novica:

Uvek bi nam dav’o, šta god da nam treba
ali mu je krivo, Bansek ga zajeba
Tada su u selu desila se čuda
sa Bansekom oni došlil su do suda.

A svedoka našo, kleo se u oči,
Istinu ne zbori već lažno svedoči:
Svedok kaže Banskek Čedi sekao je drva
al Čeda ne pamti, od staros’ se gubi
što je bilo dovoljno da taj spor izgubi.

Prodje vreme, al’ nikako kompromis da nadju
za novog svedoka izabraše Sladju.
Žena jadna ne zna o čemu se priča
pa od muke počela stvari da veliča
a Čeda sav srećan, što ga svedok štiti
trlja ruke radosno, na dobro će biti:

Kaže posle sudjenja, svedok nema manu,
‘ajmo društvo zajedno, sad svi u kafanu.
Jeli su i pili, tura turu stiže
a sad situaciju, da pojasnim bliže

Sve je bilo lepo, tog dana i sutra
kad poštar zakuca na vrata izjutra
Gospodine Učo, daj rakiju i ne maleriši
Imaš sudsko pismo, izvoli potpiši:

Da sad vidiš čuda,
sa rasprave sudske to je bila procena,
Bansek oslobodjen, Uči slaba ocena.
I pored svedoka, učitelj je pao,
sud je svoje rek’o, Bansek pare dao.

Prodje malo vremena, smiriše se strasti
majstor Noce pomisli, na foru će uča pasti
smišljao je danima i spremio varku
da učitelj Čedi uzme ‘iljadarku:

Kaže majstor Novica, plaćam turu pića,
al’ u džepu ostala mi sića
Uča Čeda, ne znavši za varku
dade mu u zajam, jednu hiljadarku.

Majstor kaže, vraćam čim penzija stigne
ne znajući da će tenziju da digne.
Nesporazum mali, napravi im svadju
pa nikako oni rešenje da nadju.

Uča muku muči, traži svoje pare
Novica u minus, nema za cigare
Kod Neška i Lilu, prave veresiju
u svadju su, al zajedno piju.
Puna sveska ispisanog duga,
Pelinkovac leti, i dalje se cuga……

(C) Zoran Hristov

Još jedna šaljiva pesmica koja je povezana sa istinitim dogadjajima u selu gde sam odrastao.
Zbrdazdolisano…sa gramatičkim propustima, svesno napravljenim zbog rime, ali dovoljno razumljiva.
Ko voli ovakvo štivo, neka pročita.

Uhvatila se prašina
na paučini
sto vrijeme označava.
Osulo se kamenje
po pijesku sata
pješcanog,
koji ga ne otkucava. Zatrpa kamenje pijesak,
u nepovrat vrijeme ode.
Pokida se paučina pod teretom
bremena vremešnosti,
i ono, vrijeme,
osta nezabilježeno.

Kornjača izmoli
vrat svoj naborani,
u oklopu mjesta da ostavi,
da prašinu u se prihvati,
dok paučina polako pada
po stranicama zaborava.

Ostaše vrijeme i prostor,
izmedju svjetova zakovani,
u crnoj rupi,
što svemirom hara.

Odlazak u juče moguć nije,
prozor u crnu rupu gleda,
a na vratima vremena
kamen je navaljen,
da sutra od njega ne vidiš.

(C) Božo Popadić Aktus

Danas je sve čudno i  tiho
pukao mi je djon na patikama
bare ulaze i kaljaju mi prste
hodao  sam dugačkom ulicom u centru
sreo sam te  sa nekim nedostojnim tipom
setio sam  se oktobra pre nekoliko godina
samo u oktobru
preliva se zlatna  i crvena boja na nebu Marina
možda si ti stvarno iz Irske
keltska princezo sa severa zemlje
imala si svesku punu prica i crteza

Od kako si otišla
utapam svoju  bedaru u čaši hladnoga vina

Najlepsi san je otišao u nepovrat
muka mi je od tog nedostojnog malog  lika
i zato ću večeras da pijem
keltska princezo
da  me potopi  vino i ja njega

Za staru ljubav
za staru slavu
za tvoju  crnu kosu i plave oči
staza je puna lišća
staza je dugačka
možda ova staza
u studentskome gradu i nema kraj

Prokleta rupa u prostoru i vremenu
neka gromovi udaraju i  razbiju sve
ostaje samo sećanje na jesen
kada se radjaju i umiru ljubav…

Gori sve moje
i srce i duša moja
i telo i  razum

Keltska princezo
zapleši stranom grada
za koju se karta dobija rukom vilinskog bića
zagrizi škorpionovu strast da ti se oči rašire
a srce eksplodira
pod noći punog meseca

(C) Nenad Stakić

Jesenjin nije kriv
ni hotel*Angleter*
poslednji pogled
na Isakijevski sabor
on nije kriv. Ruska je noć hladna
sneg pada
gde su sad ražna polja
kosa plava
*Šagane moja Šagane*
jedan beli šal
Isidora Dankan.

Jesenjin nije kriv
muzička kutija mala
balerina je stala
protrčala je srna
pored mog praga.
Jesenjin nije kriv.

(C) Natalija Jakovljević

Njegovi prijatelji
-on ih je načinio savetnicima-
posle priče koju su saslušali,
odvažiše se da kažu:

“Ne brini; i ljudi kojima se smeješ,
misliš da su bez kvaliteta,
sa velikim odgovornostima
se vraćaju kući iz koje su izbačeni.
Brate, tvoja žena može da nađe
još neku drugu dvojicu
da zasiti svoj apetit. I šta onda?
Nije tebi to dosta, zar ne?!
Ti da otputuješ daleko,
da isprazniš puno srce
na praznom putu, to hoćeš?
I sa čim ćeš se vratiti svojoj ženi
o kojoj šankeri pričaju,
sa čim to ćeš se vratiti kući
iz koje si oteran?

Ti si, mili moj, drugačiji,
pa tako i čini, tako misli.
Da ti ja kažem:
Znaš ono: golobalna lepota,
globalno blago, rasipanje, traženje,
ma sve je to gestalt!
Ti, mili:
Oči ne daj!”

Tako savetnici savetuju,
dok pognute glave on sluša.
Nikakv ep
njega u tom momentu ne zanima,
niti šta se radi sa čim i kim.

On iscrtava po mapi svog uma
mesto na kojem je davno bio;
Sva ljubav, a video je jasno
kakva zabranjena ljubav je to bila,
ispunjava ga ozbiljnošću
za koju je već mislio
da više ne postoji.

(C) Ilja Holodkov

Гледао сам очи, боје младих кестена,
Уснама додирнуо твој врат,
Уздрхтала си, попут листа на ветру,
Пронашао сам твоје усне,
И додирнуо их својим уснама. Љубио сам те,
Дували су ветрови,
Хладни ветрови севера,
А ти у моме наручју,
Нежна као пахуља коју сам ухватио,
И дочекао на длан,
Док је бежала из облака.

Причала си неке слатке глупости,
Неке нежне речи,
Чекајући ме,
Да се вратим из мастања,
Да бих те поново љубио.

Зоран Матић
13.08.2007. године

  Песницима

У жудњи песник
пламти попут светлости сузне!
Тражећи чаробну реч – планину
клетом игром
и студеним, звезданим током. Несхваћен јецај увек више заболи.
Грудва прашине у оку, безгласја и боли.

Сунчев зрак иште морем
оно, што одувек отима и пени…

О, дивна, божанствена уметности…
Олимп је од речи сазданих, твојих
Бог, храна и живот!

Лаж и безнађе,
простота душа нишчих,
челом пуним ожиљака
у блудној и трулној површности,
истргнутих страница дневника –
вековне самоће и тајанства
на постељи црне планине нетрагом бдију…

Талас безмерне чистоте
и истине-
мисао нову увек изнова блажи.
Срце чинећ’ тако ведрим;
Душу величајућ’, благост снажи.

Разум побеђује варварско у себи-
плот је паганско ждрело света.
Божија лепота стваралаштва новог
свитањем се изнова возбуди!

Речима смелим
животу се стваралац диви,
спасавајућ’ тако вечност од људских зала –
и трагедије зла Он изнова руши.
Јер стваралац не умире – већ живи!

© Зоран Д. Живковић

Oduzeću sebi život!
Da,da! Uradiću to!
Pesmu o njoj ispevaću.
Žila će pući, ostaću isti, samo nepomičan.
I beo. Napokon nešto belo… Reči više nemam.
Pa čitajte kako želite,
nitkovi bojažljivi,
sve što jesam i nisam napisao.

*   *   *

Vaš osmeh od drhtaja sakrijte u mojoj noći.
Videćete, bićete sami. Vi i ja.
Vi i ja ćete pričati i ćutati.
Znaj, prijatelju… Ja se drznuo.
Ah, kako se samo lepo drznuo…

Ostali smo samo mi
da stojimo na papiru,
post mortem ja.

Smej se, prijatelju, jer ne znamo
dal’ ćete se opet sresti.
Sutra je otišao. I ti ćeš…

Mi… Čekamo nju, da lice svoje
oboji nama.
Tad osmeh sijaće se
vašim danima.

Miloš Leković – Milos88

Jesi li stigla
Ždrebice moja
Sa maslačkom na usnama
Jesi li došla
Umiljato jagnje
Kćeri vučice
Došla si golubice
Sa kandžama orla
Ti nebeska vilo
Kćeri pomrčine dna
Ti izvoru
Rijeke ponornice
Dođeš.. Odeš… Ne čekam te
Ali ti se nadam
Kad pun mjesec
Posteljinu gužva
Ne čekam te
Al’ mislim na tebe
Kad mi jesen
Proljećem protutnji
Ne volim te
Al’ mi mila dođi
Postade mi k’o jutro navika.

(C) Mile Tešanović

Када певци зором запевају,
сви сељаци и ђаци устају.
Устај сине спремај се за школу,
зраци дана најављују зору. Мораш ићи, а пут ти је далек,
књиге тешке, а ти си још мален.
Одмори у путу и пази се сине,
за судбину твоју мајка бригу брине.

Јесен тмурна, нема сажаљења,
киша хладна, блато до колена.
Самог себе Милорад проклиње
и себи се у души заклиње…

Мучи муку и кроз живот даље,
јер кроз муку стиче се и знање.
У школу мораш да научиш свет,
у животу своме да не будеш слеп.

Долази кући из школе стиже,
није стигао ни да спусти књиге.
Задаћу мора да уради школску,
отац виче иди храни стоку.

Понесе књиге да код крава учи,
ал краве су краве за њима се трчи.
Таман што је почео да чита,
а краве из траве право преко жита.

Милован Веселиновић

Setno šumi zelena Toplica,
nad njom Brdo Jugovića drema;
pišti eja ptica zloslutnica,
a Bogdan se za Kosovo sprema. Prekosutra na Kosovo mora,
a već sutra do kneževog dvora,
na večeru i tajne besede:
kako silne Turke da pobede.

Od sinoć ga ružan san proganja:
sokoli mu pokunjeni pište;
bojni ati u stajama vrište;
beli dvorac u ponor potanja…

U odaji crn uhoda sedi
i pakosno sikće iz prikrajka :
“Šta ako vas taj Murat pobedi,
šta će sinja Jugovića majka?”

Iz oka mu teška mržnja  zrači:
,,Pravdu kroji uvek samo jači,
a Sloboda baš ništa ne znači
kad gospodar  vazala ne tlači…

I ne veruj ni bogu, ni svecu,
prikloni se jačem ljubi ruke,
sagni glavu i sačuvaj decu,
ii poživi da gajiš unuke.

Nemoj posle da te snahe kunu,
biraj Juže na čiju ćeš stranu:
iil Lazaru, il moćnom sultanu…
Sultan nudi: zlato, moć i krunu,

Lazar samo samrt sred Kosova
za krst časni i zlatnu Slobodu…
Bićeš mrtav sa devet sinova-
kratka tuga u svom srpskom rodu!,,

Crna eja kriknu kraj prozora,
i uhoda bez traga nestade.
Presta sanak, presta teška mora,
a Jug-Bogdan umoran ustade.

Ponoć prošla i nedelja sveta,
s neba sipi mesečina plava,
mirno čeljad još u dvoru spava,
a Bogdan se po doksatu šeta.

Na doksatu kraj alaj-barjaka
i mačeva srebrnaste boje,
i oklopa i sjajnih kalpaka,
vitka koplja ubojita stoje.. .

Na ruku mu slete stari soko,
za njim devet sokolova leti…
Starac ruke podiže visoko
i uhodi započe da preti:

,,Cuj uhodo od boga prokleti,
na Kosovo s Lazarom ću ići,
na Kosovu pobedit, il mreti!
Na Kosovo svi moramo stići!
Kosovo je srpsko od starina
Kosovo je srpska Otadžbina.

Nisam rodjen ni za moć, ni krunu,
ni za slugu, ni ičijeg vazala!
Ja sam rodjen da podižem bunu
protiv sile, ropstva i svih zala!,,

I dok bledi sjajna mesečina,
belu bradu pritište na grudi
i korakom odvažnog Srbina
krenu svoje sinove da budi.

Zora sviće svud pevaju ptići,
za Kruševac jezde Jugovići.
Jezdi Bogdan s devet svojih tića,
s devet sina – devet Jugovića…

A već sutra kada boj prestane
i legende krenu na sve strane,
večni biće Devet Jugovića
i Deseti Stari Jug-Bogdane.

(C) Miljojko Milojević

Njena je kosa bila…
A usne, a telo, a hod…

Ona je bila tako smirena
i ravnodušna na izgled.
Ona je bila u toj tišini,
mnoštva koje prolazi,
tako spokojna, jasna,
a nedokučiva. Njene su usne,
brbljale nešto bez veze…
O ljudima, o prolaznosti,
o deci, cveću…
Njene su usne,
brbljale neke glupe reči,
kao da joj nije stalo do mene.
Kao da nije znala,
da mene zanima samo kosa,
ustalasana, duga, razvijorena.
Kao da nije znala,
da sam tu zbog nje.

I išli smo, u toj tišini,
mnoštva koje prolazi
i koje nas ne primećuje,
išli smo u krug,
nesigurni u sebe i svoje želje.

Možda smo želeli isto,
ja i ta kosa,
te usne, to telo, taj hod.
Možda smo želeli isto,
ali nešto je visilo,
na granama,
u rosi tek odlutale kiše.
Nešto je visilo nad nama.
Dugo je visilo
i onda se otkinulo.

Njena je kosa bila…
A usne, a telo, a hod…

© Ljubodrag Obradović

Читах у духовном водичу
поуку о смирењу:
једну поучну причу
о змији и јелену. Јелен прилази јами
у којој змија лежи
дахом у уста је мами
о онда почне да режи.

За следећа три сата
ако воду не нађе
санак га смртни хвата
ако га паника снађе.

Смирен ка води хита
сит са отровним пленом
а поука једна је скрита
са овим храбрим јеленом.

Предраг Виденовић

*. Прича је објављена у књизи „Лествица“, светог Јована Лествичника

–
U luci maloj, vez svoj ima
i svoje ime, vitka jedra
i njena duga vesla,
tu se sepuri i ljuska,
obla i lepa kao kruska,
drvena barka Jasmina. Kao devojka mlada il
gospodja fina, zanosna
Irina, dodje kao plima
trag joj osta ko istina
Bokova belih, na pramcu
feral da ima i ostre osti.
–
Kad se otisnem na pucinu
i vetar mi shiba lice,
da nas zagrli more,
da bacim svoje mreze,
sa dna podignem punu vrsu,
rakova crnih i zlatnih salpi
crvenih rombuna, kanjaca mrkih.
–
Kad se vratim cekace me
tisina neka fina, toplo
dok pucketa vatra u kaminu
da uzivam u crnom vinu,
uzivam rasta bog je dao
galebov let i lastavici visok let,
–
Bice kise, neka,
na obalu slazim a suste
palme iz crkve stare
ko zlatnih pcela roj
cak u nebo se podize
lepih monahinja poj.
–
Ovaj zivot, ovaj rod,
glava na panju,
bore na licu
ucrta ko svaki god,
a oko mlado, jos je
rado, smeje se dok svetli.
–
Dok sa usana kao i ja
korake kratim i brojim
sa svoje krace staze
poslednje reci prelaze.

Rade Todorović

“Najvolim, kad kiša pada, spavati u Udžeri
Kapi udaraju u sitni crijep, “biber”
Vjetar piri kroz “Badžu”, na krovu
Eee, Bože miline”, pričala si mi majko Volila si kišne noći i sunčana jutra
Život na selu, žubor naše rijeke
Igru jaganjaca
Volila si mene i moja tri brata
Djurdjevdanske uranke
Miris jorgovana, a mi smo volili Tebe i Tatu.
Vama poklanjam jutarnju rosu pored naše rijeke
Sunce na uranku
Tebi poklanjem pjesmu ovu i sebe majko

(C) Marko Lj. Ružičić
04.09.2007. godine

Ћути мртви сан убијеног јутра,
Ћути а толико тога жели ти рећи,
Казати, говорити, а сада нем стоји,
Осетим твоје усне,
И гледам срму која за тобом остаје. Нема те, однесена си ветром туге,
Ветром који још шапће твоје име.

Минути, сати,
Године које вуку успомене,
По плочницима таме,
У мртвоме граду,
По коме наше сене више не лутају.

Заточен у својој кули,
У тамници успомене, мртав ходам,
Чекам те тамничару мог шапата,
Чекам те, дођи, отвори та тешка врата,
Од небеске свиле, сребра и жада,
И реци, желим да чујем тада:
” Тебе последњи витеже,
Ја волим и желим те сада !”

Зоран Матић
29/30.08.2007. године

ПС. Скупих са форума неколико кратких стихова и наста још једна љубавна. Оцените па …

Поштовани господине Љубо
Да смо се Ви и ја
Срели пре свега овога
Као што никада нисмо
Како бисмо
Ви и ја
Наздрављали мрављој колонији
Ил Великим кочијама Поштовани господине Љубо
Да смо се Ви и ја
Срели пре свега овога
Као што никада нисмо
Како бисмо
Ви и ја
Повезали далеководе
Од Пољне до
Фиџија
Па кад некоме негде
На Фиџију
Цркне сијалица
Као што је ред
Ко да нам је род рођени
Сијалицу да му заменимо

Поштовани господине Љубо
Да смо се Ви и ја
Срели пре свега овога
Као што никада нисмо
Могли смо ми
У драму
Фиџијанску
Да уђемо

Па кад громогласни аплауз
Однесе дрхтави прстен
Пред небо
Пред власт
Пред људе
И сакрије се
У потоцима мириса
Кола што се врти
Па кад Сенка
Клонулим трептајем
Образе румене затамни
Светла да се угасе

Поштовани господине Љубо
Да смо се Ви и ја
Срели пре свега овога
Као што никада нисмо
Рекао би Вам
Онако
Народски
Просто

Прднули су у чабар
Ти фиџијанци

Такве мајсторе
Што Велику кочију
Из краљевске одаје
Са краљицом мајком
Од ракије лудом
Почасним поздравом прате

На мрачној позорници
Они
Никада
Видети неће

Спасоје Ж. Миловановић

DALI TO SRCE NAJAVLJUJE
DOLAZAK JEDNOG GLASA
ŠTO SA KRAJA SVETA
DOZIVA SVOJ EHO
ILI SLUŠAM OTKUCAJE SRCA
KOJE STREPI NAD PROVALIJOM
BEZNAÐA MISLI,
ŠTO SE GASE… DALI TO U MOJU DUŠU
ULAZE HLADNE RUKE
ŠTO SU ZOV TOPLINE
OSJETILE
POD NOKTIMA MOG PAMĆENJA.

ILI TO SVEMIR
POSPAN I DALEK
RUKE MI SVOJE PRUŽA
BEZGLASNO…
NE TRAŽEĆI MENE…

(C) Dragica Ždralić

2002 NOVI SAD

Za Vas je svaka žena jedinstvena.
Posve lepa.
Darovita.
Pesma. I svakoj od njih prija pažnja.
Lirski treptaj.
Željena, ljubljena,
po malo voljena,
nošena nadanjima, maštanjima
budna kroz snove.
Gradeći nove?
O, da. Gradeći nove.

(C) Sanja Petrović

Ponekad osetim krivicu
Sto bliskim te doživljavam
Sto tražim te na svom licu
I pesmom oživljavam Što pesma slobodno hrli
U ruke mnogim ljudima
Gde duša te moja grli
Prepuštena čudima

Što si moje nadahnuće
Krivim ponekad sebe
Bude me snovi u svanuće
Blagoslov nemam od tebe

(C) Dragana Milošević

U sutonu modrom, ranom,
dok sunčeva svetlost trne,
na visokom ceru starom,
čavrljaju čavke crne. Na rastanku sunce ljubi,
Kopaonik što nebo para
i lagano trag se gubi,
plavo-rujnih, zlatnih, sara.

Ko to tamo na fruli svira
melodiju staru, strasnu,
punu sete i nemira…

Noc samotnu dok čeka kasnu,
možda mu se srce jadno,
sad ljubavi svake gladno,
i u mladost vraća strasnu…

Veče pade… Mesec bledi
Mesečinu blagu prosu,
i nastavi da nebom gredi…
Zvezdama se beskraj osu.

(C) Miljojko Milojević

Uvlačim strah u koštanu iglu
porubljujem život.
Kost drhturi
u tmini
u tamno crvenoj
pomrčini. Nit je od srebra
od inja
od sebra.
Plakati bih htela
ridati
jaukati
jaukom zveri.
Onaj konac u igli
to ne želi !

Zašiva mi strah
za bedrenu kost
kao sablju
kao nož.

(C) Natalija Jakovljević

Herman je u Beču
i Dunavom šalje reči
doduše prvo su to slova
a onda
pomoću galebova
slažemo slogove u reči
u plićaku
u malo mutne vode
i sjajne mesečine. Pod tvrdjavom kalemegdanskom
sviraju violine
oprane maglom.
U noći punog meseca
punimo lagume
pesmama i snagom.

Beograd kao ostrvo lebdi
na paučinastoj pesmi
kao na ribarskoj mreži
suši se na mesečini
suši svoje suze….

(C) Natalija Jakovljević

Često me kinje
preziru i grde,
samo zato
što dolazim s juga.
Iako sasvim
ličim na ljude,
balkanac biti
za njih je tuga. Balkanska duša
prosta, iskrena,
malo joj treba
da bude srećna.
Široka kò more
krhka kò žena,
za zlobna srca
pustinja vječna.

Često mi priđu
s osmijehom lažnim,
poštujući me
kao i sve druge.
Kvarni osmijehi
nisu mi važni,
ja živim tamo
s one strane duge.

Balkanska duša
u meni živi,
kristalno čista
meka, iskrena.
Iako južnjaci
za sve su krivi,
hoću da budem
južnjačka sjena.

Južnjačko sunce
iz meine sija,
toplina balkanska
za dobre ljude.
To što sam balkanac
mnogo mi prija,
ostajem tamo
s one strane duge…

(C) Milisav Djurić
11.09.2007. godine

Uveče,
kad u šetnju izađeš,
zapad pogledaj!

Svetlost na zapadu,
moja je čaša prezira,
moja je kap gorčine.
Svetlost na zapadu,
sunce je mog tela,
rastavljenog u atome,
ti da je vidiš
i tebe da vidi,
ta svetlost kobna. Uveče,
kad u šetnju izađeš,
zapad pogledaj!

Svetlost će da te zaseni,
munja da zaigra u oku
i ti ćeš se, na tren,
svega setiti.
I da zakletva
nije daleka prošlost,
da zanos nije laž
i setićeš se,
da si se klela na večnost,
čak i kad sam govorio
da je to nemoguće.

Setićeš se na tren svega
i zbunjena požuriti
da nahraniš sina.

Uveče,
kad u šetnju izađeš,
zapad pogledaj!

Svetlost na zapadu,
moja je čaša prezira,
moja je kap gorčine.
Svetlost na zapadu,
prst je sudbine,
u dušu zaboden.

(C) Ljubodrag Obradović