ANDJEO – Zoran Matić

АНЂЕО

Пита  анђео Творца, о  Анђелу,
Што не крете ни једним од два пута,
О Анђелу палом.
Што међ световима лута.

И  Анђели дођу,
Да чују шта Творац то збори,
Да чују причу о судби,
Што он им прозбори. ” Тај Анђео нигде се не смири,
Хтеде увек  душе да помири,
Не слуша савет и туђе речи,
Не слуша оно што ја имах  му речи.
И имаде оно што само он види,
Ради оно што њему се свиди,
И виде да правду он увек не нађе,
И са душом са неба сађе,
Јер део вере не пронађе.
Склопи крила,
Да другима се не прикаже.
Ал’ зло га виде и јави му се тамом,
Ал’ он не заведе се за њом,
Ал’ говори он тада,
Самном и с’ Врагом.
Када тражих му душу,
Он не хтеде са мном,
Ал’ и Врагу он окрете леђа,
Увреди Господара склопљених веђа,
Јер Смрти он се не боји,
Када око њега она плаштом шумори,
Он зна да она слободу носи,
Он зна где она душе односи.
И са њом прича, о путу је збори,
У дану и у ноћи.

И лута му душа између два пута,
Лута му душа хиљадама пута.
И он драгу за се нађе,
Даде је душу, да до њене стане,
Да до њене остане,
Јер када душе скупа им буду,
Ту нема места страшноме усуду.

И  драга душу му стави,
У малени ковчег од прелепе свиле,
На коме њему је име,
На ком’ је мали локот од жада,
Који отвара,
Један мали кључић од злата,
Драга кључ око врата носи,
Тај кључ судбу им доноси,
Он тајна је за светло и таму,
Он тајна је на њеном врату.
Тај кључ нико не виде,
Тек  у ноћи на драгој се види,
Тај кључ само она види,
И тада откључа локот од жада,
Тада светлост му душе,
Тамом овлада.
А пред јутро без иједног зала,
Душа са свилом се спаја,
А када жад на ковчежић се стави,
Тада душа са миром се поздрави.
Нико од нас незна за драгу,
Он драгу од нас скрива,
Јер душа уз њу њему је жива,
Јер само са њом, сигурна је њему.
И та игра још и сада траје,
У свакој ноћи не сустаје,
Том игром све опстаје.
Та игра је тег таса што не да,
Да почне време без икаквог реда,
Да светло пред тамом се преда.
И зато борба светла и таме,
Сада овако дуго, предуго траје,
Јер ако душа таме тасу пређе,
Нестаће свега,
А ново светло родити се неће.
И зато га пуштам да светом лута,
Зато га не скрећем,
Са његовог пута,
Знам да ме не здрави,
Кад’ њему је тешко,
Он помене мене и када је лепо,
Он веру изгубити сву неће,
Даће му она после бола,
И тренутке среће.”

А доле у тами иза Пакла двери,
Господар таме,
У исто време окупи звери,
Причу Творца он демонима прича,
О Анђелу палом што ни њему неће,
Јер путем својим он вазда креће,
На том путу драгу среће,
Оставља је љубав,
Да крај душе,
На узглављу меком дрема,
И не да, да други је буде,
Јер само његове усне,
Знају њене да с’ љубављу,
Из сна пробуде.

(C) Зоран Матић
01.11.2004. године

П.С. Ово је једна песма у низу, нечега, што једнога дана ако угледа светлост дана, може бити самостална збирка.