BILA JEDNOM… – Zoran Stevanović 2006-10-06 23:34:29
БИЛА ЈЕДНОМ…
Била једном једна Јела,
као дрво висока, а нежна и бела.
Имала је кожу попут брезе,
умела је да се смеје док везе…
А везла је чудне мотиве,
сељаке мале, а велике њиве.
У један јастук је извезла све живо,
ја сам био куче и беше ми криво…
Да запали ватру, имала је дара,
ал у срцу јој беше лед, без имало жара.
Волео сам једну Јелу, са пуно плама
и поред мене била је тужна и сама….
Ах како сам сањарио поред њене бујне косе,
како сам грејао ноге крај њене ноге топле, а босе.
Прођоше сви ти прелепи дани у мојим мислима,
сад ове стихове поклањам свим заљубљенима…
Јер осећам, полако бледи тај лик,
и ова песма, бојим се, губи понеки стих.
На јастуку оста њива и малени, црни пас,
који низ ветар цвили и лаје, док сања јој стас….
(C) Зоран Стевановић
