BROD – Slobodan Nikolić

Под собом, разјарен, море кида,

катарке се на бури, махните, клате,

а прамац је повијен, погнут од стида-

-опет у луку морају да сврате. Једна за другом наредбе се нижу,

морнари, разгаљени, по палуби газе

и док у сањану луку пристижу

већ виде како са брода силазе.

Једино капетан корача забринут,

притиснут бременом бриге бескрајне

јер сваки брод, од кад је поринут,

под палубом крије неслућене тајне.

Већ и морнари главе у паници губе,

напрежу тела и стежу зубе

уз опаке псовке и гласне повике,

немоћни да укроте конопе толике.

Капетан, огорчен, сву ту ужад куне

псује једра и, бесан, за кормило стаје

свестан да на стару нагодбу пристаје:

брод сам бира луку у којој ће да труне!

Слободан Николић
Панчево, 2002. године