ČOVEK BEZ IMENA – Ranislav Šela

ČOVEK BEZ IMENA

( Tek što su se jedra,
ispunila vetrom…
Odjeknu ladjom, Stoj!
Glasom čoveka bez imena. )

Ne smišljajte pitanja,
Naredjenje je palo,
Razvalilo se,
Po ovim vrelim daskama,
Po kojima moramo bosi proći,
Eh, kad bi kiša pala !

Tek sto sam te pogledao,
I smislio iz glave,
Šta ću ti reći,
Ti si se odmah presvukla,
U haljinu sa ve izrazom oko vrata,
U boji tihoj,
Sa žutim tačkama oko struka…

Više te nisam smio gledati !
Uživati u tvom izrazu lica,
Juriti pogledom po tvome telu,
Zadržavajući se,
Na tvojim očima,
Gde ceo svet u trenu se odigra…

Kao da si se uplašila,
Ali svoj si strah vešto krila,
Iza zida senki,
Na putu od popločanih cigala,
Do novog sveta…
U koji samo zajedno,
Mozemo zagrljeni krenuti…
Ti si to znala !

Pozivam te na ples !

Ovakvom gospodinu
ruka se ne odbija,

Jer, ostalo nas je malo,
Na vratima od novog veka,
Gde korak po korak,
Sve više zaostaju
mala pakovanja smisla,
To nisi znala !

Pa si samo polako
i pomalo zbunjeno,
Slegnula ramenima svojim,
Kao da ne znaš,
Šta ti je činiti na ovaj poziv…

Vetar je udario i spinnaker,
I ladja je htela poći…
Kad,
Odjeknu glasom, Stoj
Čoveka drugog ja,
Čoveka bez imena,
Čoveka za sva vremena.

(C) Ranislav Šela