DAR MAJKE BOŽIJE – Neven Milaković Likota

Озарише очи сузе захвалнице,
Ничим заслуженој Божјој Благодати,
Умише ми бригом потамњело лице,
Као да их посла сама Божја Мати.

Гледам драге усне наше снене бебе,
Блаженим нам смијешком хладну собу грију,
А ручице мале помјерају ћебе,
Тражећи Икону, од свих најмилију.

И тог ћу се трена вјечито сјећати,
Тад ме Милост Божја за навијек огрија,
Наше Чедо Свету Икону прихвати,
И радосно рече: « То Ма’ка Бодија !»

И љубљаше њежно Лик Мајке Божије,
Што га баш те ноћи чудесно излијечи,
А ја рекох, срећан к’о никада прије,
«Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !»

© Невен Милаковић,
На Благовијести, Љета Господњег 2005.

——————————————————————————–

Kisa je monotono dobovala po limenom ispustu,na prozoru naše spavace sobe.Volio sam taj zvuk.Odvlacio me u blagosloveni spokoj djetinjstva.Ova ista soba…njezni,zastitnicki osmjeh majke… bezgranicna sirina,plemenitost i ljubav oca,kojeg sve muke nepravde i razocarenja učinjese još pravednijim i covjecnijim.Kako sam mu se često zahvaljivao na bezgranicnom bogatstvu koje mi je ostavio.

Samo oni koji su proveli svoje siromasne zivote u bezličnim i hladnim palatama,mogu naslutiti kakvom me toplinom i blagodacu grijala ova skromna sobica od najranijeg djetinjstva.Koliku su neslucenu vrijednost imali predmeti iz kojih je u svakom trenu zracila ljubav, mir,neka slatka sjeta,ali i dostojanstveni pons pri pomisli na davno minule dane provedene u njoj.Kad bi znali ljudi kako je nemjerljiva radost,kako se nadimaju grudi,kada se čestite starine ustanu placuci,pri pominjanju vaseg roditelja,posvetili bi svoje zivote gomilanju ovog neprolaznog blaga.

Svi su bili tu ove noći..i moj otac sa svojim dragim osmjehom punim covjecnosti,i majka sa svojim briznim ocima…i moji drugari iz djetinjstva onako čisti,neukaljeni kako ih i danas pamtim, i ona davna jesenja kisa koja se slivala niz ovaj isti prozor…Ipak, veceras sam bio još bogatiji,srećniji…bila je tu i moja žena koja je u narucju drzala našeg malog sina Milana,dedinog imenjaka.Imao je tek nekoliko mjeseci,ali su već mnogi govorili:„isti djed”.Oduvijek je to tako,nasa su djeca ista kao njihovi najbolji i najuzviseniji preci,fukaru niko ne želi ni da pomene,da zlo ne cuje valjda.

Istini za volju,ima Mico one tople ljudske oci,koje se samo sa nebom porediti mogu.Ima ono plemenito drzanje,onaj humani osmjeh.

Daj Boze da bude makar malo nalik djedu,i da ga cuvaju njegove molitve kao su ga,ubijedjen sam,i dosad cuvale.A ubijedih se bas te noćiprije desetak godina,kada su se u trenu spojili proslost,sadasnjost i buducnost.

Milan je sve cesce zatvarao oci,opijen toplinom i njeznoscu majcinog zagrljaja.Ljilja ga je upravo presvukla i podojila,i on se onako sit i ususkan zadovoljno smjeskao tonuci u san.Soba je utonula u spokojni pocinak jedne srećne porodice.Sitne kisne kapi,koje su sumorno rominjale samo su dopunjavale ambijent te mirne jesenje noći.

U neko doba,ću se kasalj,isprva prigusen,jedva cujan.Probudismo se i ja i žena,ali se ne uznemirismo previse,i ranije se mali znao nakasljati povremeno.Kasalj je međutim bivao sve jači i jači.Lice našeg djeteta ocas se pretvori u bolnu grimasu.

Nije otvarao oci,ali je kasalj postao toliko snažan,da se dijete očajnicki borilo da udahne vazduh.„Sto da radimo” rekoh Ljilji prestraseno.Uvijek sam bio panicar kada su djeca u pitanju.U trenutku,kao da postadoh drugi covjek,dobih neku snagu,prisebnost,poput one zbog koje sam se oduvijek divio svom ocu.

„Majko Bozija” rekoh mirno-„sacuvaj nam nocas našeg sina.Na Tebe se nocas oslanjam,i Tebi ga prepustam”.Uzeh ikonicu koju mi je ostavila pokojna baba.Na njoj je bila oslikana Majka Bozija,bila je uramljena i ustakljena,a na poledjini je pisalo:„Ovo je cudotvorna Ikona”.Prekrstih se,osjenih Krsnim znakom dijete,i stavih Ikonu ispod debelog sloja jastuka,cebadi,posteljine i najlona,jer sam se plasio da se ne posjece.Sjedoh pored krevetica,prekrstih se još jednom i nastavih da uznosim Molitve Bogorodici.

U takvim situacijama vrijeme protice nepodnosljivo sporo,ali zacudjujuce brzo kasalj se utisa,a zatim i potpuno umiri.Djetetu se vrati boja u lice,a sa njom i osmjeh,samo sto je sada taj osmjeh bio nekako nestvaran,bozanstven.

Nastavio je da spava kao da se ništa nije desilo.

Ono sto je uslijedilo narednog jutra,pamticu dok sam ziv.Stajao sam iznad kolijevke,dijete je pokazivalo prve znake budjenja,meskoljilo se i protezalo,ali nije otvaralo oci.U jednom trenutku,još sneno i zatvorenih ociju,posegnu rukicama ka onom mjestu gdje je ispod slojeva posteljina lezala Ikona.Izvadi je,prigrli obijema rucicama i poce da je ljubi.

„Maka Bodija…Maka Bodija…”ponavljase neprestano,ne prestajuci da je cjeliva.

BILE SU TO NJEGOVE PRVE RIJECI.