GNEV RANJENIH – Jelena Simonović

Ne staje svet, kad lica se mimoidju
i ne puca brana, kad ptica slamku izvadi.
Ogledalo je nebitno, kad blizanci se pronadju,
svaka travka niče, tek kada se posadi.

Naći će se pogledi u kutu pustih ulica,
preleteće nas nemiri nad zidovima beskraja..
Dodirnuće se dodiri, k’o preljica i preslica,
il’ dići će se nebo pod gnevom crnog očaja..

Skloniće se Sunce, kad Mesec nad gorom zaigra..
Utihnuće slavuji.. Kad zajecaju borovi..
Krv uvek vlaži linije kad nokat kožu zapara..
Ožiljci postanu vidljivi, tek kad se rana zatvara..

(C) Jelena Simonović