JESENJE OBEĆANJE – Svetlana Poljak – Pollakova 2006-09-16 15:42:07
JESENJE OBEĆANJE
Koliko se prostire dužnost,
toliko se potire nadahnuće,
iz glinenih saksija,
na stoletnim prozorima:
Naglavce okrenuta šumi jesen,
ja ti pričam samo ono što verujem,
nije mi važno da li si razuman,
mudar, uplašen, zanesen.
O ljubavi, možda ne znam da slovim,
jer ljubav je krv koja se meri i ključa,
iz padeža smrti i ritanja slobode,
o ljubavi kažem, ali znam da volim.
Koliko se planina
budi u osmehu tvome,
težem od mehura ropstva,
toliko sebe radjaš – pred munjom,
iz masica se kotiš u krletku žara
i kao da je važno da li sam razumna,
da li ti verujem ili te varam.
Objašnjavam , oduzimam ,
da plačem mi se neće,
za mene je suza iskon
što bespomoć cepa
da jecam kažem,
ali znam kako peče
tvrdoća rebara,
kada iz pune duše praznina teče.
Koliko se pokrova
prozračnih davnina,
prožima kroz
vreteno zlačanog klasja,
toliko se ja tebi kunem,
u ovo malo zrno odbegle sumnje,
koje se poigrava sa usnama našim,
jer ja ti pričam samo ono što verujem.
Doći ce dan kada će šume,
plamteće gore i rumene zore
kobci i zmije, bumbari, kune
i bose noge labudića biti,
sve ono što smo ti i ja danas.
(C) Svetlana Poljak – Pollakova
