JOS DANAS… – Svetlana Poljak

Tanak kao ledeni
odsjaj kanjona smrti,
šenluči mraz u dangubici
mojim dragim gostom;
Preplaćeni danak
u oku ko šilo ti se vrti,
ali ja ti danas činim
svoju mladost prostom.

Protanjena niska moga
slatkorečivog smeha,
koji u stvari i nije smeh,
Nemoj da te čudi…
Ašikuje led provalijom greha,
koji u stvari i nije greh,
jer mi više nismo oni isti ljudi.

Namiren je već izdavna
taj plamen vulkana
što za nama škilji
s’ Mesečevog brega,
ožiljaka dlana;
Smeju se tirkizi,
smeju se safiri.
Nasmeje se nebo
pa se uozbilji…

Još danas te zovem
da odmoriš srce
dok su oči za nas
blagoslova žive…
Prepredeno blago
i zubato Sunce,
dok se nama dive;
Za milo, Za drago
pomirih se sa dnom;
Zauzdaj ih blago
i pozdravi sa mnom.

Još danas se sreću
opne da te čuju,
da otplatiš rane
saraniš oluju…
u meni!!!

(C) Svetlana Poljak