KNJAŽEVAČKA – Aleksandar Petrović

Loading

KNJAŽEVAČKA – Aleksandar Petrović – Pročitano 706
Postavljeno – 23. March 2006. g. @ 14:59:10 CET

KNJAŽEVAČKA

Na ulici nikoga,
samo teška kiša
pomešana sa tugom,
dobuje mi po glavi.

Na ulici nikoga,
Samo gromoglasno
hrkanje čovečanstva,
Ugasila su se svetla,
čovečanstvo je umorno.
čovečanstvo mirno spava.

Legla je i ljudska glupost
da se odmori, mora,
jer ni sećanja više nisu ista,
malo po malo pa ih nema,
duša ih traži, ali je glava umorna.
Nije tu kriva božija ruka,
već tvoje đavolsko grebanje
po mojoj ludoj pameti.

Znam, ne treba niko to da mi govori;
više nisam dete i nema igre
u dvorištu moga matorog dede.
Sada na teškom putu nostalgične bede
sa lošim vremenom i Nišom
Knjaževačkom ulicom rastem.

Ni nebo više nije oblačno kao nekada.
Iz čudnih pravaca je stigao mrak
koji se trudi da prekrije godine života,
grešaka i ove lude lagane zablude,
naše karakterne ljuske osobine,
večito nečije, što prijateljske,
što roditeljske izdaje,
koje kroz život
prate naše sitne umove.

I u smrti dani prolaze.
Tako da ništa nije večno,
osim tvojih očiju,
koje stoje na jednom mestu,
u mojoj glavi i posmatraju
kako se život izvlači,
zahvaljujući Nojevoj barci,
a glasovi koji se iz dubina mora čuju,
nestaju u đavoljoj zamci.

Čudne su te proklete kiše
što krstare gradovima,
pa kao da i one govore
jedno te isto.
Uči na tuđim greškama,
a kao da ne znaju,
a greške opore i velike.
Da su učenja spora i teška.

(C) Aleksandar Petrović

Оставите одговор

Your email address will not be published.