MONOLOZI O NJIVI – Milorad J. Nikić

MONOLOZI O NJIVI, SEMENU
I JOŠ KOJEČEMU


Njivu zemaljsku
prodaj, menjaj,
poklanjaj..
posej reci svoje jer
ako tudje
reči u njoj izniknu
sunce će da
im zaklone.
Kukavica u tudje
gnezdo
jaja ostavlja
i tudja majka ptice
odgaja
i oni grizu i ujedaju
ruku koja ih hrani i
miluje.

Njivu, malu, veliku, grumen
zemlje ne možes
sačuvati.
Ono što ti
je dato više vredi od onog
što
poklanjas. I još jednom,
ne bacaj semenke u
tudje vrtove!
U srcu svome njivu
uzori!
Ako klicu dobra
zaseješ
dobru se
možeš nadati.
 
Ako u srcu ljubav
isklija
nikakvi nakupci i
lihvari ti je
ne mogu uzeti.
Pokloniš
li je nekom
posed će ti se
utrostručiti.
Nema vrednije njive
od srca
čovekovog!
 
Tvojih i mojih njiva
i vrtova,
svuda je zemlja
Gospodnja.
Ako nam srce ostane
prazno
i ne zasejemo LJUBAV,

za nas neće biti
mesta
u bašti
Božijoj.
Sve su zemaljske
njive jalove,
ako su nebeska vrata
zatvorena.
Oračima nebeskim
njivu poklonjaj.. 

Plitke su brazde na
njivi zemaljskoj.
Iz brazda
što ih naši praoci zaoraše
iz semena
što ga baciše žanjemo
i ono sto sijali nismo
Onaj što
klečeći priziva
i slavi ime Njegovo
vredi isto kao i
ostala
deca Njegova.
Onaj što
seje i množi
ljubav medju ljudima
blažen je.
 
Ko je pastir u stadu
Njegovom.
On uzima pod zakup
njive zemaljske
Oni koji danas oru
požnjeti neće.
Deca i deca, dece
njihove
ubraće gorke plodove.
 
A ja sluga i
rab Božiji
sejah u ne vreme i
nedoba
U tudje njive, utrne
i lazine neobradjene,
rasipah seme Božije,
i malo niče.
I to što
niče podivlja,
po medjama i korovima.
Bacah seme u srce
ljudsko otrovano.
I zgreših,
iz usta mojih laž
poteče.
Prazne su bisage moje,
Čoveče !
Mešine u
kojima ne bi vina staroga.
Iz pleve niče i
izraste kukolj i jaloga.
Priču biblijsku o
sedam mršavih
i sedam debelih krava
pogrešno razumeše!
I poče grabež i jagma.
Prvo
pokupiše ono što je tudje,
zatim ono sto je i
tudje i naše.
Uzeše sve
ono što im u oko
i uho stade,
uzeše sve pod
kapom nebeskom
 
Vodu nam kradu
i vazduh otimaju.
So na ranu otvorenu,
prašinu u
oči sipaju.
Ribare po
našim dušama.
Truju lažnim Bogom i
svecima.
Silni i gordi, ni
pred Svevišnjim
glavu ne bi pognuli,
da ne moraju.
Blago da čuvaju
čuvare najmiše.
Ogradjuju se stvarima.
U čoveku
ništa ne vide,
k’o
mesečari hodaju.
Ne može ptica tudjim
perjem okićena da
poleti,
visoko, do neba.
Izdali su i Boga
i čoveka u sebi.
 
Na njihovu i
našu,
dece njihove
i dece
naše nesreću.
Zakon su i država.
Crkvu bi da potkupe
i u
sluškinju pretvore.
Pastva pokorno ćuti
i krst nosi, za kaznu
i opomenu.

(C) Milorad J. Nikić