NAVIKA – Zoca Z.B.

NAVIKA

Navika u nama
K’o krv u venama.
Teče kao nabujala reka.
Teče,
i bolje dane čeka.

Čeka trenutak,
Da stvarnost u proslost vrati,
Da  oštricom mača
Naviku skrati.

Da opet budem tvoje svitanje
Zrak što oči jutrom ti otvori
Da budem  putokaz,
misao tvoja što govori.

Da budeš oslonac moj
Na ovoj životnoj stazi.
Ruka tvoja da grli
A osmeh da mazi.

Misao moja ode još dalje
U dane kad mladji smo bili
Da prihvatim neću,
Da usput smo se izgubili.

Sve ono lepo što život dade,
Za uzvrat pola uze.
Potiskujem setu,
U grlu nemir i  suze.

I bas u trenuku
kad tuga poce da boli i pece,
ti prekide misli moje
i s osmehom rece:
«I sada k’o nekada
Uzdrhtim na dodir tvoj,
Vreme učinilo nije
Da ne budeš putokaz moj»

Privih se čvrto
U zagrljaj tvoj.

U jedno sam sigurna:
I dalje si oslonac moj.

Zoca Z.B.