… NIŠTA VIŠE – Svetlana Poljak

Čekaj me tu, zauvek
u tvom kutku prevarantskog raja.
Ponovo samo za mene,
navuci taj osmeh mafioza
i pusti… neka, neka se
uspinje žicara obrtaja
predivnih, smušenih
i zaljubljenih nervoza.
Nećeš me uplašiti,
opet bih ja u tu gužvu oroza
koji plutone pale
u sladostrasna jutra…
O, nemoj nikada preći
taj jedan korak da nas povede
do sutra
ili do onog zauvečnog kraja,
kojim su drugi umirali.

Čekaj me gore, i čekaj dole,
neka te uvek bude u mome
uzdrhtalom dahu,
iako se tvoja i moja
zemlja ne vole,
onaj sokak trećeg suvereniteta
još je uvek prepun slasti
i nikom i ničemu ne smeta.
Ako nam sećanja i obole,
obeshrabri sve vapaje
i himnu sirena a ja ću im je
ukrasti, lakim, lopovskim prstima,
obučena u tebe.

Nemoj više ići podno
svilene doline,
samo zato što mi preteklo je ime
u bunaru validnih promašaja;
Ne podcenjuj tako dobar vic,
neuništivi kapric pohotne žene.
U svom ratu muškaraca,
u pogonu džinovske moći,
nikada ti nećeš biti veliki
koliko ja poznajem noći.
Kao ljubavnice Venecije
igraću muški do kraja,
od beskraja moja je
pohota jača a vera ratuje
izmedju Jesenjina i Bodlera,
moje je telo, telo osvajača.
I daj stavi tu masku
kao da te nikad nisam ni znala,
nasmešiću se, ogoliti rame,
pustiti kosu i zagristi
manirom dame i…
i…nista više.

(C) Svetlana Poljak