PUT – Pesma nedelje oktobar 2006 – Slobodan Nikolić

ПУТ

1

Уз пут, низ пут,
странпутице, крајпутице,
узбрдо, низбрдо,
долинама, планинама,
шипражјима, друмовима,
преко трња па до звезда,
где год иш’о, куд год пролазио,
све те увек скреће
са пута којим идеш.

2

Добро познајем
све утабане стазе,
које су други табали.
Не идем њима,
већ табам нове
по трњу, блату,
љутим копривама,
ногама блатњавим,
табана крвавих.
Једино кроз грмље,
уз голо камење
моја нога правда
своје постојање.

3

Залазим дубоко у себе,
у сваки делић,
у срж бића.
Других путева нема!
Устаљене стазе су завејане и непроходне,
изгладнели којоти кезе зубе са пропланака.
Трљам промрзле мисли, снове, надања,
затрпан снегом распламсавам се,
унутарња ватра разорно продире.
Иза пламене образине
у загрљај ми хрли,
са осмејком,
бела смрт.
Сам сам на свету!
Осећање непроменљиво и помало болно.

4

У грлу саткај свилен гајтан,
обмотај га себи око врата и стежи.
У оку однегуј пламен,
који ће те, кад доће време, опепелити.
У јарко светло ума потопи стреле
да би ти у смирај дана искидале тело.
У срцу причувај орла
све док од његових
раширених крила не препукне.
У рукама прикупи снаге
да раскинеш ланце
којима су те везали
за смрдљиву гамад.
Нека ти табане обасја одважност
да их једном за свагда потамане.

* * *

Или бар наискап попи чашу достојанства
и пресуди себи у великом стилу
да те не би довека бедни газили к’о гњиду.

5

Кроз скровите лагуме ума
тумарају мрачне сене моје прошлости
налик вуку самотњаку
и непрестано допире до мене
његово болно и жалосно завијање.
Исцрпљена вучина безнадно урла
и безглаво јури, бежећи од заборава
и тако обневидела наиђе каткад
на праг ловца обамрлог од трагања
и разбуди у њему гнев гонича,
па он разјарен и вечито неспреман,
наоружан једино тугом и страхом,
за ловином креће у поноре бескрајне
и у сулудом прогону без краја
суманути ловац упорно избегава сусрет,
стрепећи да у ловини не открије
давно одбачени део себе.

6

Иако је новембар на умору,
ушуњао се у наше зимске капуте
влажни додир преурањеног
или закаснелог пролећа
и наша неприпремљена тела
оросио благим и непријатним знојем,
као кад флаши вина
ускратиш боравак на хладном,
а вино не промени своју заводљиву нарав,
тако и ми,не мењајући ћуд,
настављамо доследно да срљамо.
Безброј лица са бедним ишчекивањем
у погледима послатим у висине,
са уснама раскриљеним у болну гримасу
и прекомерним ситним и бесциљним покретима
и главама набреклим од пупољака наде,
који никад не изнедрише мирисне цветове.
Док стојим сред исходишта очаја
језива ми слутња поклапа очи:
Ми не управљамо својим животима-
-крајње сазнање или болно признање!?
Осваја ме сладуњави укус
тражења спаса од сопственог мртвила
у малим и великим боговима, који нас воде
путем безвредних дела и ништавних живота.
Ум се грчи у беспоштедној борби
да из мисли избаци јалово семе, још незаливено,
нарастају груди и крв убрзава своје токове,
а титраји срца губе се у даљини
као последњи зов за изгубљене душе
да напусте стазе којима се врте у круг,
али сви су већ одавно иза мене
и нико не креће стеновитим путевима,
па пеку у срцу уклесане речи:
Шта вреди силна топлина Сунца
ако нема кога да огреје?

7

Од мириса кише у пролеће, у јесен
буди се дечак, опијен, занесен.
Уз немир птица што допире с грана
нараста душа трома, успавана.
Пут ми бира природе незадржив ток
и незасит пијем њен опојни сок.
Длан промене спушта жедно семе песме
у груди задојене с опустеле чесме.
Тад клизим низ горуће ноћи дуге
и скитам кроз стихове љубави и туге.

8

Стрмоглава се стаза
преда мном пружа
из дана у дан
све ужа је и ужа.
Путем којим дођох
повратка сад нема
крв нека убрза
искушење се спрема
У бездан пред собом
похрлићу смело
спалих меку траву
сад камење газим врело
Ако у понор без краја
сурва ми се тело
као химна и споменик
нек` остане моје дело

9

Кад закорачим уназад
авети моје прошлости
попут узгладнелих лешинара
претећи круже изнад моје главе
80; сваким новим кругом
њихови крици, праћени
покретима тешких крила,
постају несноснији
и њихов огавни задах ме лагано умртвљује.
Ипак, још увек ме разбуди
нека необјашњива сила
и подигне ми главу
и макар су надомак циља
устукну од мог гневног погледа.
Једино не знам
хоћу ли још дуго тако моћи,
нити где је крај тог пута,
а од њихових ме злокобних канџи
тек трептај ока дели.

10

Није храброст зарити копље у груди туђину,
већ голорук уронити у сопствену дубину.
Тонути у мрачне поноре и бездане,
посути со на кукавички зацељене ране.
Лизати их наново, роптати у крви
док их часно не преболиш или те бол смрви.
Па кад све то свршиш пред огледало станеш,
ако се не препознаш тад човек постанеш.
И поносно носиш ожиљке к’о орден,
свечан, гиздав, на колац набоден.

11

Наизглед још тако млад,
а чопори махнитих звери
већ јуре му под капцима.
Преголем за дељење тај је јад,
прекасно да одшкрине двери
иза којих се авет цери –
– демон,настањен у самцима.
Мада му је корак двапут тежи
и у грудима гневно звере режи,
као невидљиво жезло носи свој бол,
док, стешњен, ропће у прашини,
у последњем јунаштву – самачкој тишини
са својих рана сам лиже со.

12

– Најтеже је себе
пред собом одбранити. –
Уредно књижим поразе.
Брзо,
детаљно,
педантно…
Заводим беспрекорно повучене
погрешне потезе
по нахереној табли
са које ми се руше,
у неповрат,
најјаче фигуре.
Они су једини
недирнут посед
који имам.
Опустели забран,
отргнут од туђих погледа.
По трњем обраслој стази
изнова кидам
тек зацељене табане,
САМ,
у бескрајном кругу.
Пут у средиште себе
неизбежан је и неподнoшљив,
али нужан за покриће
да понудим опроштај себи.
Истовремено,
као у кривом огледалу,
од ретких победничких потеза
сазидана лична Атлантида.
Успавано краљевство
тоне у муљ живота.
Како спречити да потоне!?

TIMOR MORTIS

Не зато што морам умрети,
већ да више нећу моћи певати,
да ће ми се пацови у грлу накотити
и у руци тромој перо укочити,
да муње из очију неће севати,
да ће ми ветрови мржње ум кидати,
да ћу да заборавим будан сневати.
Страх ме је,
убиће ме нејака реч!
И мисао моја невољна и лења.

(C) Слободан Николић