REKA – Zoran Matić

Кажу да постоји река, тиха и блага,
Да црна вода дође,
И нестане без трага,
Та река крије сунце,
И светлост месеца блага.

Кажу да светлост, око ње се не шири,
Да ветра нема, јер он ту не пири,
Да нема мириса, пролећа и лета,
Крај обала, цвеће њој никада не цвета.

Кажу да она је без јесени и зиме,
Да раздваја пут тмине,
Да нема мора, коме она ходи,
Да нема реке, ка којој она броди.

Кажу да црни песак, њој обалу твори,
Да нема у њој струје,
Да са њом се бори,
Да нема она острва речна,
Да нема таласа и да она је вечна.

Кажу да том реком нико не броди,
Том реком само један чамац ходи,
Спаја обале те тамне реке,
И прамцем не прави таласе меке.

Кажу да на прамцу,
Он фењер један тек има,
Да није видљив он свима,
Тек  по некој ту придошлој души,
Да мало светла и тмину гуши.

Кажу да чамац,
На обали не оставља трага,
Да вози га лађар без лица блага,
Да лице он тамом вечном крије,
Да и магла од њега се скрије,
Да тишина одору му вије,
Да само Хаду знано његово је име.

Кажу да новчић,
Он за превоз тражи,
Да не вара и не воли лажи,
Да душе он по обали купи,
Да мир за њих искупи.

Кажу да када река раздвоји светло,
Да када останеш на путу тмине,
Тада знаш, да Стикс тој реци је име.

(C) Зоран Матић

23.10.2004. г.
субота, дан 31.