SELO – Ratko Petrović

SELO

Mesec je samo kriška dinje,
oblaci su od šerćerne vune,
vino govori same istine
i cvrčci gudaju svoje strune.

S psom, omanjeg rasta,
u zvezde, sedim zagledan,
pod krošnjom starog hrasta
budan, maštanjem dremam.

Bliži se lagano, kraj kratkog leta,
i zvezde su sve dalje i dalje.
Mesečina i svitci, jedina su svetla,
pod kojim se vraćaju s vode, pralje.

Dole pod bregom, leži usnulo selo,
poslednje vatre se gase lagano.
Kraj kreveta mole se, čisto i belo,
ni za šta drugo, do za oprost Božji samo.

A, kako takav život da bude grešan,
život posvećen, zemlji, Bogu i deci.
Pa, opet, svojom prirodom neutešan
moli se da pod zaštitu ga uzmu svetci.

Zatvara se kapija, štala i kočina,
odlaže se težak dan u postelju.
Lagano, svi idu na počinak,
i u snu, vraćaju dalekom veselju.

I kad zaspi to stado, to roblje,
stazicom zemnom, koja vodi
kroz borovu šumu i groblje,
lagano crna senka njima hodi…

To nije senka, što ide kroz vrt,
što nečije jede vreme,
to nekoga traži sama smrt,
izviruć’ iz krošnje, noći, stene…

I sutra će baš tom istom stazom,
ispratiti neko staro, predratno ime.
S licima, slomljenim, k’o mrazom,
pokošeni od crne, tamne plime.

Spustiće sanduk, spustiće kosti,
uz rakiju za dušu pokojnika,
“Bog da mu dušu prosti!”
u glas svi, k’o otpozdravi vojnika.

I beže ka selu, preko potoka, te kolone,
od stotina grobova i zapaljenih, žutih sveća.
Gledajuć’ da se što pre od smrti sklone,
u strahu, da je možda njihova raka sledeća.

I već na veče, opet pada sve u zaborav,
kao što padne na jastuk njihova umorna glava.
Danas se radilo, vredno kao što radi mrav,
na drugo se sad misli, još malo će krsna slava!

Vredi misliti o tome, kako i odakle,
i da sve bude domaćinski, i kako se valja!
Nisu čistije ruke ikonu svetu takle,
od ruku seljaka, koji se do očiju kalja.

Od sela, lagano, ostaju samo groblja pusta,
i seljak pušta jecaj, gotovo kradom.
Šalje sinu, i odvaja samom sebi od usta,
dok se onaj šepuri, nekim dalekim gradom!

(C) Ratko Petrović