SLUČAJNI PROLAZNIK – Ivica Milovanović

Leli Popović

Šetao sam, dokon, kroz metež i tminu,
I seo na klupu, gde sam čuo jasno
Čoveka – neznanca, kako svome sinu
Neke reči kao savet zbori glasno:

„Ako ti je život mrtvo more tuge,
I od ljudske mržnje nepovratno toneš;
Nauči da, silno, i ti mrziš druge,
Nemoj da se predaš, i nemoj da kloneš.

Ako te šamarom zla ruka povredi,
Pa od poniženja i gorčine patiš;
Čuvaj drugi obraz, on previše vredi,
I sakupi snagu da šamar uzvratiš.

Ako svoga bližnjeg nesebično ljubiš,
A on, iz inata nekog drugog voli;
U tom bolnom času, kad najviše gubiš
Samo stisni zube da još jače boli.

Pa prkosi svakom ko te zlobom truje,
Bori se da budeš i jači i veći;
Pa opsuj kad moraš, nek te i Bog čuje,
Samo tako bićeš srećan u nesreći.“

Posle svih tih reči, ja osetih neku
Mučninu u sebi, iznenadnu setu;
Spazih tad na nebu, sjajnu i daleku,
Jednu zvezdu što je umrla u letu.

(C) Ivica Milovanović

P.S. 12.02.2005. godine, šetao sam, dokon, kroz metež i tminu i seo na klupu, gde sam čuo jasno Čoveka – neznanca, kako svome sinu, neke reči, kao savet, zbori glasno… I zapisah…