TEBE SAM ČEKAO – Zoran Stevanović

TЕБЕ САМ ЧЕКАО

Мрак, у позадини одсјај црне  косе…

Будан, гледам и чудим се да ли је ово…
Јава или сан, ноћ или дан, а росе…

На прозору…, најављују прохладно јутро…
Гледам и мислим, предивног ли бића,
Лика, слика и прилика мојих жеља…

Склопљене очи, благо трепере капци
На јастуку мирис, миран и благ, тако драг…
Осећам јак порив, толико јак, да те пробудим,
Да те загрлим, да ти шапнем волим те,

Да ти кажем, мило моје,
лепо ти стоје месечеве боје,
и тај мирис којим дајеш све од себе,
па се чудим…
Јел могуће, јел ово мени намењено,
мирно и тихо лице је њено, жено,
Волим те, и зато једно молим те,

Не остави ме на цедилу овога понора,
Ти си јака као Света гора,
У теби спавају анђели љубави,
Своју руку на моје лице стави,
Помази,… на сулудој животној стази,
Једино сам, …, једино тебе сам чекао….

(C) Зоран Стевановић