SLABOST – Ljubodrag Obradović 

SLABOST

Nosim u sebi slabost,
dileme i nimalo mašte.
U ovom svetu samo sam gost,
korov u sred okopane bašte.

Kopnim otuđen u svetu tuđem,
radeći za druge neosetno propadam.
Kao da nema stvorenja luđeg,
glavni sam kad treba da se nastrada.

Tražim rezone gde ih nema,
stih šapućem vetru, šta to menja.
Pesme pišem, a oluja se sprema,
od nas neće ostati ni morska pena.

Od mene neće ostati ništa.
Ja sam radnik, uvek za druge,
iscepana krpa sa smetlišta,
biće isceđeno bez imalo tuge.

Neki usud i neki spas,
u stihovima ipak se nazire.
Iako u vazduhu lebdi propast,
nada nikad ne umire.

(C) Ljubodrag Obradović