Не дам забораву – Алфа

Loading

Не дам забораву

Не спавам,
уморне очи не затварам,
не дам сну да крилима заборава
додирне моје очне капке.

Будан сам јер знам,
да они који причају
успаванке за народе,
мом памћењу о глави раде.

У мени живе сјећања
На Косово и прије Косова,
На славу и цареве
На буне и ратове

У мени звоне звона грачаничка
Кроз мене тече Бистрица,
На прстима носим земљу с Косова
У њедрима срце Облића.

Не дам забораву да ми донесе мир,
не дам ни једно моје сјећање,
ни један ожиљак са моје душе
за сва блага њихова.

Ако бих дао,
да ми украду памћење,
звоњава да ми утихне,
Бистрица пресахне,
прах земље косовске са прстију да спадне,
стало би ми срце у њедрима.

И не бих био ја,
нестао бих у каљузи сивила
међу млионима сивих лица
која пристају на заборав.

Не дам, јер ја јесам
потомак Милошев, Лазарев. Ђорђев,
Не дам, јер не могу и нећу да будем
Ничији и нечији, кад знам коме припадам.

Пријете ми да ће ми одузети мјесто,
укинути право на парче неба,
ако не заборавим ко сам
И зашто сам то што јесам.

А ја недам забораву,
Да помути моје памћење
Да избрише моја сјећања
Да угуши куцање у њедрима

Не дам по цијени да останем сам,
да се борим са нељудима – научио сам.
да робујем још пет вијекова,
али ћу да останем ја.

(C) Алфа

Оставите одговор

Your email address will not be published.