IZVOR – Ljubodrag Obradović

Loading

IZVOR – Ljubodrag Obradović – Pročitano 609
Postavljeno – 20. March 2006. g. @ 10:09:44 CET

IZVOR

Čudno igra
izvor na suncu,
brzaci jure
u sablasna jutra.
Propadnu zraci bistrine,
u maglu bez dna,
pa crna kob sudbine,
spoji noć i dan.

A lepotica čeka.
Noć dopliva.
Postanemo reka,
ja i ona.
Nestajemo,
misliti prestajemo,
oh sine moj,
svetlost kujemo,
munju sejemo
i klice,
što željeno lice,
na vazduh donose.

Osvanemo
na proplanku,
ona i ja,
glasnici proleća,
ona i ja,
kradljivci uživanja.
Tajna naša je noć,
mi čeznemo za njom,
noć živi za nas
i proda li se uranku,
ja još jednom
i odemo
u maglastu dolinu,
ostavimo planinu,
ona i ja,
glasnici pakla,
kradljivci sreće.

Kad petlovi svetlo uskrate,
i sunce gadno dovuku
mi plačemo za noć,
oh noć da nam vrate,
strast da se raspali,
srca da biju,
voda da teče,
ruke po jabukama
da se kriju,
i toče radost,
iskru života da pale.
Da laste odlete,
u grčevite predele sreće,
srce da peva,
duša da sneva,
tela da drhte,
svetlost da sine
i nikad da se ne ugasi
i ja nju mladu
do groba da krasim.

I otac na kraju… dete.

Oh, sine, sine moj!
U vulkanu očevog greha,
ti si zvezda, nevina,
puna smeha i plača,
telo što jača.
I da rasteš
sine moj skriveni,
a ja nek zadnji
bednik postanem,
samo da osvanem,
kraj tebe,
sina moga.

Ih, sine moj,
ti si cilj svakog boga,
pa maštam te i danju,
dok minute brojim
i noću dok telo znojim
i kad spavam
i kad sanjam
uvek, stalno,
u sva leta,
prolaznog života.

Sine moj izmaštani,
ti da zablistaš
iz ovih uživanja,
inače pakao krasi sve.
Dani što dolaze su raj,
ako se ti nasmešiš,
a ničega nema,
života nema,
sve je beda,
ne dođeš li ti,
sinčiću mili.

I uzalud smo rili
planinu ona i ja,
glasnici pakla.
I uzalud
smo tajne otkrili,
ona i ja,
delić života bednoga,
u kom ti ne pevaš suzama
sreću što donose.

Čudno igra izvor na suncu,
brzaci jure u sablasna jutra.

(C) Ljubodrag Obradović

Оставите одговор

Your email address will not be published.