SUMRAK VOLJE – Ljubodrag Obradović

Loading

SUMRAK VOLJE – Ljubodrag Obradović 2006-06-03 22:45:28
Postavio: ljuba-trebotin – Pročitano: 624

SUMRAK VOLJE

Odavno nisam,
zastao da gledam,
noćno nebo i čari zemlje.
Odavno prisan,
nisam bio,
sa zvezdama i pticama;
sumrak volje.

Vremena hronično nemam,
teskoba događaja me steže.
Oluja se sad na vidiku sprema,
a srce kuca sve teže i teže.

Večni san je devojka,
i na tome, kao, radim.
Ljubavna dugo,
muči me boljka,
a starost, već me gladi.

Više ni misliti ne mogu ništa,
to preživljavanje me guši
i male oazice
razbacanih želja,
već u začetu suši.

Rob sam društva
i ništa više.
Prirode za mene nema,
dok užasan strah se spušta,
na maštu,
što snom miriše
i umorna,
od sebe same, drema.

Rob sam tuđi
i ništa više.
Prirode za mene nema,
čak ni u snovima ne postoji.
Danas, svet je sve luđi
i na propast miriše,
svaki dan novi,
i za kraj se sprema,
sve što živi, diše,
sve što živeti nastoji.

Možda se i varam
i možda su mi misli prazne,
ali život,
koji se sad na zemlji stvara,
mora da propadne,
zajedno sa mnom,
sa svima nama.

Bar tako osećam
i to mi maštu truje.
Šta ćete, ljudi smo,
a čovek drugog podseća,
na ono,
od čega sam strhuje.
A da li je to utešno?

Odavno nisam,
zastao da gledam,
noćno nebo i čari zemlje.
Odavno prisan,
nisam bio,
sa zvezdama i pticama;
sumrak volje.

(C) Ljubodrag Obradović

Оставите одговор

Your email address will not be published.