BUBA MALA – Zoran Stevanović

Има једна мала буба,
мом срцу прирасла,
у мом оку лик застао,
мала, слатка, буба-мара….

Са пуно дара плени,
И рукама тражи руку,
Па осмехом роби душу,
А кораком дах оставља…

Ал стварно, умало се не угуших,
Пре неки дан, прође поред мене,
Једно мало биће, ко да зора свиће,
Обасја сунце уснуле падине….

Опростите млада дамо, ми се знамо…
А како се ти зовеш упитах,
Кроз дах проговори – Ана,
Из давних дана… ана…

Ти ниси Ана- твоје име значи мудрост,
Ал тврдоглава буба-мара, и даље тврди,
Да није оно име што јој тата даде…
Љута на ме, тражи опрост…

Истопила ми је тугу, срећа порасла
Као квасац, не тражим радост другу…
Хвала ти Боже, што ми ово даде,
Живот ми беше застаде….

Идемо даље… Богу драгом хвала…
У живот ме вратила ова буба мала…

© Зоран Стевановић – Зоћо