CRVENI PEJSAŽ – Svetlana Poljak

U mermeru mlečne puti Meseca
Oživeo dušom jedan pejsaž stari
Mirise od hleba i vrućih pereca
Još mu ne bi jasno što ga ošamari:

To perje uteklo iz glagola “ruši”
Pa se pravi vazno kao da je nebo
Sto se polusvetom svetu na glavu obruši
I dvoglavi odžak od njega je zebo.

Drhtaj rumen žari krošnjama nevena
Mlad je, nikad pejsaž njime ostariti neće
Pamti, oće svašta kao laka žena
Seća se imena, oplakuje sreće.

Vapajem ozona rosi davne dane
Sve su ruke mrzle oglodane rulje
Još se čudi jadan sto mrači kad svane
Na belom pejsažu crvene besnulje.

Prašina se slegla u tamburu čednu
Gnjide su joj pesmu istrgle iz grudi
Iz dečackog oka devojčicu jednu
A nad njima majku što se ni ne budi.

Za nju snova nema, kucka klatno straha
Pogled joj je mrtav kao da je slepa
Ničeg nema na njoj, snit smrznutog daha
Strasnim otkrovenjem ta slika ne krepa.

Pogledajte bolje gospodo grobari i gvozdene šmizle
U stonožje leda i prezira sante
To što se crveni, ne nisu ribizle
Krv oslika vreme, pejsaži sve pamte.

Videće ih opet sve mladosti naše
posle deset leta ili sto godina
Od svih slova sveta zavrištace jače
Ubiće vas leglo urlika tišina
Što ta stara slika istom suzom plače.

(C) Svetlana Poljak