JECAJ NEBA – Svetlana Poljak

Loading

Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano:  705
JECAJ NEBA – Svetlana Poljak 2006-09-09 11:30:40

JECAJ NEBA

A šta si se raskririla nad ovim
vazda nasmejanim nebom
pa zube pljuješ, olova pune
na bagreme bele, hrastove , žbunje,
od jablana vesala praviš , sudiće ti sume,
svaka ce travka da te prokune.
I kada ti se pogled ko rdja na tminu privikne,
Sunce ce ti suditi i Mesec i Zvezde.

I oni će da zažmure, proći ce godina mnogo,
a ti se nikada nećes moći zakleti Bogom.
Crkve ce ti biti prašnjave i prazne bez ikoga,
da te dariva ili za zdravlje pita,
jer ti eto jutros ništa nije
da mi smrviš suncokrete, žita.

A što mi kao avet kružis nad glavom,
kao neman neka čepatrljaš slavom,
kad mi je proleće u zemlji i oranice mirišu,
što mi jagnjad budiš i cangrijaš sada,
kada mi golubovi , magarci i vuci kao jedno dišu.

Dao Bog nece te čuti ni jedna vrlina ljudskoga roda
ni ljubav , ni osmeh , male ni velike radosti i tuge
i nek ti se strast smiraju ne poda,
jer ti danas ništa nije da mi svežeš mostove i pruge.

I ovo nebo , nebo vazda nasmejano…..

Da mi zbog tebe što put na dan pšenica plače,
što sikćeš ko lažljiva vrana
misliš , žene će mi vašljivice biti
a deca grobljem trčati odrpana.

Svrbeće tebe ovo neraspevano polje kukuruza,
korovom klijati šume i voda ti cureti iz blata,
jer te molim da ruke spustiš okrvavljene,
a ti nećeš , nećeš iz inata.

(C) Svetlana Poljak – pollakova

Оставите одговор

Your email address will not be published.