POVRATAK… – Miroljub Obradović

Otvori se nebo iznad rodnog kraja,
posle jednog veka otkada ga nije video
tužne oči starine potražiše potomke.

Nema stare kuće u kojoj je rodjen…
Sta je sa šljivikom, bio je tu iza…
Gde su stari dudovi, voleo je njihov hlad.

“Gle onog vragolana na nekoj čudnoj spravi,
ima isto čelo kao i moj Vule,
rad bih bio priupitati ga štošta.”

Ali od mališana ništa lepo ne bi čuo,
usamljen i tužan vozi svoj bicikl,
a kod stričeva nesme, ne govore dugo.

“Zašto ne mogu ostat samo sekund duže?
Voleo bih videti vinograde plave
i topoljak kraj reke gde sam dragu grlio.”

A u vinogradima sada bagrem cveta,
reka nekad zelena na sebe ne liči,
idi s bogom starino, divnu sliku ne ruži.

(C) Miroljub Obradović