ŠAH-MAT – Svetlana Poljak Pollakova

Ova igra misli pod kišom prezira,
nikada neće stati…
Kapaće i po meni zauvek žaleći,
Zar tebi da pričam sagu o karmi,
Kako patim nesrećna u sreći.

Kako da stisnem rašivenu ranu osmeha,
kada mi se u mekom uglu usne
zapljusne, vrisne i zgasne sparina rekom.
Talas nabujalog neporočnog greha;
Kada me zovu doline rasne,
U vreme izdaje, kako da se kaje…

Kako da smirim u vreme iskušenja
ravnicu žalosti što razumem zmije i reptile,
sapleteni Mesec koji bije moja vrenja,
I one tvoje ruke što su se zapalile u vrelu,
večitu buktinju na mome telu.

U koju rupu oproštaja da sapnem tajnu,
da neću odustati nikada nikome;
U tvoje ime, surovom strašću…
Odustati neću, iako pašću!
I minut tebe mi je dovoljan za
hiljdorukog razdirača melema žrtve.

U muslinu mrtve boje,
ogrezlo smrvljeno nebo,
rasute perle aloje i boli koje ne bole;
Zloslutnice proklinjuće skreću
ka meni u vreme iskušenja,
kada se sokoli pare…

Šah-Mat moga života!
Jer umreću što te neću;
Sablazniću mir tišinom, potok suzom,
okom mračje;
Zaćuti me violinom,
Nasmej mi se kad zaplačem…

(C) Svetlana Poljak