JUN 1999.
Priča nečujno kao da šapuće
čašu kucne o onu u drugoj ruci
mrmlja duže od beskraja
kafe ni kapi, otvori pivo i rakiju
Prođe čovek, pozdravi ga
sedne na grob, prihvati flašicu
Počnu zajedničko šaputanje,
povremeno se zagrle
iako je podne
nikako da osvane
Ustanu i krenu ka cilju
drugog namernika
Opet kleknu, izvade šoljice,
nastave mada ni
pričati više ne mogu
“Tvoj je imao dvanaest?”
ovaj klimne “
” a tvoj samo tri?”
Oh, Bože, ima li te, ima li?
Šta će nama decenije ?
” Ćuti, čoveče, molim te
Danas je Vidovdan
Sutra ćemo umreti
Čuješ sine, kunem se,
još zadnji litar i eto me
sutra, suta,
moj velikomučeniče”
© Marina Adamović
Kategorija: Odrasli pesnici