Аутор: admin

SUDBINO

Sudbino,
prokleta bila!
Podigla si zid,
zid u glavi …
Zid i ja,
i pogled u tamu,
što mami.

Ista sam ko zid,
Da li mi je,
jutro blizu,
ili još ima vremena,
za stihove
u nizu?
Настави са читањем “SUDBINO – Latinka Djordjević”

BUĐENJE

Duša gori,
srce žudi,
uzavrela krv me
iz letargije budi!

Ne poznajem oči tvoje,
a one su mi tako mile
kao da su sve vreme
neku čudnu sudbinu krile…

Nisam osetila poljupce tvoje,
al’ sigurna sam da ljubiš bajno,
mi smo se upoznali sasvim
slučajno…

A, tek tvoj glas…!
Koji uliva mir i spas
od ovog vremena
koje nas ne smiruje
ni na jedan čas…

Duša gori,
srce žudi,
uzavrela krv me
iz letargije budi!

(C) Bratislava Maksimović

OLUJA

Oko mene sve je ravno, nikog nema,
Moju setu nema ko da leči,
I kao da neko nevreme se sprema,
Spasi me i napiši par toplih reči.

Piši da me voliš, da me želiš,
Kako ti srce jako lupa kad kraj tebe sam tu,
Kaži da nećeš ni s’kim da me deliš,
Da želiš svoju ljubav da mi podariš svu.

I dalje stojim i čekam, al’ ni traga od reči,
Oluja več divlja i u meni kida sve,
Tonem i nestajem, a to nema ko da spreči,
Ne želim da postanem jedan
od zaboravljenih, sačuvaj me.

Ma hajde smisli par mutnih slova,
Pa ih složi da liče bar na neki stih,
Onda ih zapiši, nek’ budu kao nova,
Zašto da budem gori od svih.

Opet ništa, ni slova ni sloga
Prokleti vetar lagano smiruje se
Sada me ne zanima kakvih ima razloga
što od tebe mi osta samo sećanje.

Gotovo, kasno je, ništa ne piši
Zaboravi slova, nek papir ostane nem.
Ako već nisi, skroz me obriši
Ja zatvaram oči i zauvek mrem.

Miladin Miladinovic – Miladin

PESMA MAJCI

Majko, moja starice bleda,
zašto je tvoja kosa seda,
zašto su tvoje ruke hladne
pod haljinom toplom
satkanom od nade.

Čega se boje te tople oči,
s’pogledom tužnim u dugoj noći
Da li to snivaš il’ me dozivaš?
Il mi želiš nešto reći?
O tvojoj tuzi ili sreći?

Pogled me tvoj, sad pomalo plaši
i bora splet što prekri ti čelo,
znam da u duši ote se uzdah,
Bila sam mlada, čuvaj se ćeri”.

Slavica Andjelković – Stanković
Poslala LepaSimić

ZAGRLI ME ČVRSTO…


Ruke pruži ka meni,
oči zatvori
i samo ćuti…
Ja ću nas zaključati,
u naručju sreće,
da slušamo u tišini,
‘govor ljubavi’.

Skini cipele,
neću da slušam korake.
Sećaju me na dane,
dok sam te čekala…

Zaustavi,
dva prutića na satu,
da vreme stane
i ne remeti,
najlepšu melodiju u tebi
i poj srca dva.

Pridji do mene,
tu kraj prozora,
ove ledene kapi,
što udaraju
preko osmeha proleću,
da pretačemo u vruće kiše…

Kao ispod hladovine…
Za sanjarenje je dosta,
samo da se gledamo,
nadomak
blizine tvoje i moje.

Zagrli me čvrsto,
priznaću ti nešto…
Priznaću ti,
zbog čega sam te čekala,
svih ovih proleća…

(C) Lepa Simić

GODINAMA

Tako godinama postojimo:
prognani u svoje snove,
obučeni u svoju maštu,
doživljeni kao ljudska stvorenja,
voljeni u slobodno vreme,
pametni za glupe,
glupi za pametne,
kritični za druge
(ponekad i za sebe),
prepoznatljivi –
u ogledalu,
beli miševi u ogledu,
usamljeni u svemiru
i ograničeni do beskraja –
nepostojećeg…

Vladica Milenković Vlajče – VMV

ŽIVOT


Život je bokal vode,
što u vidu mlaza teče.
Uzalud o večnosti snivaš,
kad isteče,
nemoćan si da dolivaš.

Svaka uzalud prosuta kap
nikad se više u bokal ne vrati,
svaki nepromišljen korak
mlaz života skrati.

Sve je tako jednostavno.
Mi ga sami usložimo,
sebični dok dajemo
… ali puno tražimo.

I mala pažnja,
ima svojih draži,
nekom si potreban,
kroz život te neko traži.

Ako te ljubav opeče
i neko drugi postane joj draži,
na kamen mekoćom uzvrati,
da udarac ublaži.

I teška reč suštinu ima
i razlog za koji se daje i prima.
Iluzije i reči neizrečene,
ostavljene za neki drugi dan,
obmanu strašnu čine
i život jednom utone u san.

Zato gledaj, dok u mlazu plivaš,
nek ti osmeh lice krasi.
Srećan budi što mogućnost imaš
dok si ovde u prolazu
da daješ i primaš.

Jednom, sasvim iznenada
dno bokala ugledaš,
isteklo je shvatiš…
Samo prazno imaš,
više ti ne traže,
i više ne primaš.

Zorica Brkić – Zoca

САМ

У ноћи
Скривен лик
Кроз колут дима
Тонем
У мир
Нестајем
У мој свет
Ништа
Што желим
Није ту Чујем
Неми крик
Наговештава
Да нисам сам
Од самоће
Уморан
Слушам
Како тече река
Долази и одлази
То је знак
Да ће доћи
Нови дан
Са сетом
Чекам ноћ!

Зоран Матић Мазос

KRAJ

Ne cvili više na vratima mojim.
Prazna je tvoja stranica.
Kao devojčica u farmerkama, stojim…
a u duši sam hladna starica.

Zagrli svoje mračne noći…
Odlazim, pusti me!
Samo tako ću moći,
da pobegnem od istine.

Za ljubav i sreću,
gradili smo paukove mreže…
Odlazim, ni da se osvrnem neću!
Samo nas jos zamka veže…

(C) Svetlana Dzaković

SEĆANJE

Kad utonem u more svog sećanja
uvek se setim uzaludnog čekanja
kada sam očajnicki voela i patila
i da me ne voli kasno sam shvatila.

Prodje mi jeza kroz celo telo,
jer ono je nekad tebe želelo
uglovi očiju odmah zasjaje,
a ta tuga i danas traje.

Malena suza neumorno pada
jer nema više čemu da se nada,
umrli su snovi, a i deo mene,
ostale su samo stare uspomene.

I ovo sećanje srce mi para,
samo se veća tuga stvara,
kada vratim stranice prošlog života,
sve samo boli, a nigde lepota.

Kao da otvaram kapije pakla
i mirno idem stazama do stakla,
sve me boli, pece i guši
i samo praznina u mojoj duši.

I ovo bolno secanje jos mi neda mira,
ne može otiži na krilima leptira,
još uvek je tu gde je srce moje,
neutešno ceka na poljubce tvoje.

Oziljak je bled, sećanje još sveže
kako vreme prolazi, meni je sve teže,
drahti mi ruka, a telo gori,
sa životom se moja duša bori.

I samo bol me za tebe veže,
koji mi sada srce steze,
Sećanje tinja, vatra se gasi,
samo tvoj dodir može da me spasi.

Milica Petrović – Punija 21

DA LI TO BEŠE ILI JE JOŠ ?

Konjanik nemi jaše vranca
Obučen u crno sa čelikom hladnim
Svakom biću odlično znan
Njegov je pogled, pogled stranca.

Da li to beše ili je još,
nikome drag, svakome loš.

Jahao je tiho iz mesta u mesto
Nebrojeno puta obišao svet
Iz svake je kuće bučno izašao
Njegov je odlazak oplakivan često.

Da li to beše ili je još,
nikome drag, svakome loš.

Svi ga se plaše, baš duša svaka
Njegov se dah vidi daleko
Dodirom lomi i najjaču sreću
Uništitelj Sunca, nosilac mraka.

Da li to beše ili je još,
nikome drag, svakome loš.

Znaju ga dobro i neba i mora
Senkom će svojom pokriti svakog
Kad nekog uzme ni suzu ne pusti
On je nosilac semena razdora.

Da li to beše ili je još,
nikome drag, svakome loš.

On je stvor bez srca i duše
Za njega ljubavi nigde nema
Da li oseća to niko ne zna
Možda nemiri i njega ruše.

Da li to beše ili je još,
nikome drag, svakome loš.

Tudjom nesrećom stvara svoj vrt
Ponori tuge tu su večno
Svi znaju ko je konjanik nemi
Svi znaju, On je Smrt.

Da li to beše ili je još,
nikome drag, svakome loš.

Miladin Miladinović – Miladin

SAMOĆA

Dim tek ugašene cigarete
stapa se
s dimom tek upaljene.
U pepeljari
nervozno zgužvani pikavci.
Tišina.
Pogled zabijen u zid.
Kiša sa prozora
monotono i uporno
spira prljavštinu
prethodnog dana.
Tuga rovari po sećanjima.
Suze kidaju besmislenost života.
Starost polako krade
još jedan dan
i grubo ga gura
u tamnicu uspomena.
Ruke preosetljive na dodire
ostaju bez njih
u zatvorenoj sobi
na vrhu betonskog utočišta.
Misli se prevrću po krevetu.
Dim tek ugašene cigarete
stapa se
s dimom neupaljene.

(C) Aleksandra Vukosavljević – Sand

LOMLJENJE VJETRA KOSOM NJENOM


Da li nemoć
može,
najzad,
moćima da
ovlada?

Da li jesen
može,
najzad,
druga padanja
da gleda

Ako ne može,
tko to
neda?

Da li jednom
može zora,
prije vremena
da svane?

Da li moja
Gospa od Svanuća,
može osobno
svojom rukom,
sama da mi
nadahne pluća?

Sensej R. N. – Oziris

NISI TI KRIV


Nisi ti kriv,
što postojiš,
što si tu
i ništa ne tražiš.
Kriv si,
što si dozvolio,
da sve šti imam,
tebi dam.

Nisi ti kriv,
što si od mene otišao.
Kriv si,
što si dozvolio,
da poverujem,
kada smo se rastajali,
da je lako,
ponovo se snaći.

Nisi ti kriv
što me,
možda,
nisi voleo.
Kriv si,
što si dozvolio,
da živeći pored tebe,
u zaljubljenosti svojoj,
poverujem da me voliš.

Nisi ti kriv…
a kriv si …

(C) Latinka Đorđević

GLASNIK

U nebo se vini, poleti,
Krilima od zlata putuj kroz visine;
Pa smelo pred vrata joj sleti
I zapevaj glasom prepunim topline.

Ona možda čeka, ne strepi,
Možda čezne da te u svom srcu nosi;
Iskreno uz nju se prilepi,
Pa je mesto mene pomiluj po kosi.

Osetiš li prezir, ne tuguj,
Nek te ne zaboli njen pogled ledeni;
Spokojno s oblacima druguj,
Taj pogled od leda upućen je meni.

Pesmo moje nade, izdrži,
Neka susret sa njom bude večna tajna;
Pusti da dilema me sprži,
Divna neizvesnost mirisna i sjajna.

(C) Ivica Milovanović

SAN

Sanjala sam;
da iz kapi ničem…
po svežim jagodama gazim
i sveg glasa vičem
*Propušteno tražim!*

Sanjala sam;
poljubac prvi
i dodire nežne.
Sanjala sam svet
bez bola, bez krvi…
bez oluje snežne.

Sanjala sam;
da verujem svima
i da u rečima našim
jos smisla ima.

A u jutro rano,
na ivici ludila,
sve je san samo…
žao mi je,
što sam se probudila.

(C) Svetlana Dzakovic

AROGANCIJA DUŠE

Bezumna je arogancija duše,
što zlo sebi svesno čini..
Ooo, Svemogući!
Uzmi je k sebi,
spasi je
besciljnog lutanja
i nemira punog,
duha – zarobi.

Uz uzglavlje
samoća gnezdo pravi.
Ti, Svemogući!
Pošalji Anđela svog,
po svemiru boje da prospe..
Iz mraka,
čežnjivo srce da izvuče,
u kolevci meseca da ga uspavaš!

*Jelena Simonović*

PESMA SLAVUJA

Slušam reku koja teče
Kako vetar šumi
Lišće šapuće
Čujem pesmu
Slušam muziku
Gledam u nebo
Osećam ritam
Tajnu skrivenu
U srcu Zaljubljen
Osećam ljubav
Koja mi otvara dušu
U osvit jutra
Čujem pevanje slavuja
Među njima
Prepoznajem jednog
Koji peva u ritmu ljubavi!

(C) Zoran Mazos Matić

POGLEDI PRVI

Dečak bez oca, sin bez majke
svi ga vole, a niko ga neće.
Možda je lik iz tužne bajke
il’ prosto nije imao sreće.

Bez prošlosti šeta, sećanja nema
Po ledu hoda, a dlanovi vreli
Zbog misli na majku u srcu mu trema
Šta bi se desilo kad bi se sreli?

Šta bi rekli pogledi prvi?
Zašto je otišla od njega daleko?
To pitanje njega guši i mrvi,
Da je ostala, možda bi postao neko.

Hteo je samo suzu da pusti,
Da pokaže koliko mu zagrljaj treba,
Morski talasi ljuti i gusti,
U oku osetiće dodir neba.

Odgovor svoj, zašto je sam
Nigde nije mogao naći
Život je tužan, reče, znam
Dani mi postaju sve više kraći.

Dečak i dalje, al odviše star
Spremno čeka sudbinu svoju
Svest o saznanju da nije stvar
Na kraju mu istrgnu suzu koju.

(C) Miladin Miladinović

MORAVSKE TAJNE

Koliko kapi vode ima,
Toliko Morava u sebi
Tajni skriva.
Odkada je počela da teče.
Pisaše pisci o njoj,
A još se sve ne reče.

Puno tajni kriju njene dubine,
Morava zna večne istine.
U njoj ostaše zivoti mnogi,
Neki je pamte po dobru,
Neki po zlobi.

Velika reka, beše svedok
Velikih reči i dela,
Našeg vodje.
Da podigne prvi srpski
Ustanak, preko Morave
U Srbiju Karadjordje dodje.

Bila je svedok života
Sreče i smrti, zato se
U svome vrtlogu vrti.
Ponekada tiho i mirno,
Zna da poteče.
Kada se seti na zaljubljene,
Koji se u njoj ogledaše,
Sa očima punim sreće.

Morava je i deo mene,
Za nju me vežu mnoge
Uspomene.
Kraj nje sam odrasla,
Detinjstvo provela
I silno je zavolela.
Godinama je videla nisam,
Ali sam je u srcu ponela.

(C) Sladjana Setenčić

ПЛАВА ПЕСМА

Чим чујем неко слово твог имена,
сетим се твог лица
мршаве нимфе и твога гласа,
који подсећа на радосни плач лабуда.

И,
Осетим се тад, као да ми свако
од тих слова реже срце,
цртајући на њему ванземаљске форме,
својим трновитим звуцима,
умазаног кристала.

Да душо, то си ти.
Тебе коју су измислили,
а затим премазали,
длановима робота,
програмираним да цртају,
влажне дуге по леду.

НАД-РЕАЛАН

http://nadrealan.mojblog.co.yu

КIŠNA VIZIJA

Gledao sam kako pod teretom kiše
Uspevaš da lebdiš na srebrnoj travi
Pružala si ruke sve više i više
Jahala si konja preplanula, naga
Nebo se nad glavom bezobrazno plavi
Priroda ti sama otvara sva blaga
Zoveš me da budem na oltaru prvi
Koga ćeš da jašeš iz ženskoga hira
Da l’ si stvarno žena amazonske krvi
Il’ si zalutlala iz vremenskog vira.

Kosa ti je mokra, slepljena uz telo
A kapljice kiše niz kameno lice
Gorelo ti telo ognjem uzavrelo
Silaziš sa konja, bacaš me na travu
U prepone snažno biješ nemilice
Razdireš utrobu, prodireš u glavu
Prosipam se bolno, ti nadmoćno stojiš
Okrećeš mi leđa, ka konju si pošla
Što te više gledam sve manje postojiš
Vraćaš se u vreme iz kojeg si došla.

(C) Nenad Živković SkySeeker

MASKENBAL

Još samo jedan dan
nek’ smiluje se vreme
što troši me dok starim,
i čekam da se desi
da ti budeš tu,
kao što nekad jesi.

Za taj dan
sačuvaću osmeh
recikliran
od stare sreće;
razmazaću ga po licu
i počeće
maskenbal!

Vladica Milenković Vlajče – VMV

S TOBOM HOĆU SVE


S tobom hoću sve !
Crno i belo
budno i sneno
na dar
osmeh il’ cvet
misao i reč
u usponu
ili padu
užurbano
opušteno

ruku u ruci
sigurno
ili naslućeno
olujno
bezbrižno
tvoje i moje
neprimetno
ponekad
razdvojeno
ali uvek
spojeno
u srcu
i postelji
nasmejano…
godinama
da
delimo.

(C) Zorica Brkić Zoca

SPAVAONA 9. 43 BATALJON


Popuštam,
Pa šta!?
I tako je volja moja,
Rastem,
I plačem,
Razmišljam…

Daleko sam od sna,
A san mi je tu,
Iznad kreveta,
Zakovan…

Ranislav Šela – Malteze

МАШТА

Стојим испред огледала.
Али тај лик…!
То нисам ја.
Испред мене је једна
Насмејана девојчица.

Девојчица која незна
За тугу.
Која има косу
Кестењасту дугу.
Којој се свака лудост прашта.
Којој машта дозвољава свашта.

Ал` ништа од тога
У стварности није,
Само машта понекада
Битку са стварношћом бије.
Једино ме она,
Напустила није.

У стварности испред огледала,
Је жена скоро седа.
Средовечна тужног погледа.
Која жели у прошлост
Да се врати.
Јер живот није машта,
У животу се пати.

Слађана Сетенчић

ВАМПИРСКИ УЈЕД ЗАДОВОЉСТВA

Месец кроз облаке пролази
Моја сенка те још увек прати
Твој страх надолази
Да те мени опет врати…

У крвавој љубави
Бесрамног ропства
Чекала си да те удави
Ујед задовољства

Очи у тами плаше те
Сенке скривају твој страх
Кад ти мисли одлете
Одузећи ти дах…

Моја принцеза
Крвава краљица
Сада је постала
Свирепа лавица

Збачена са престола
Дуго је по Земљи лутала
Из свог је света нестала
А мени се опет вратила

Моја сенка у мрак бежи
Поглед твој проналазим у маси
Твој страх на мене режи
Сунце се полако гаси…

Крваве су реке
док сатови стоје
на врату су флеке
уједи се броје

Сенке на улици те плаше
Вампирски нагони те лове
Кад тама светлост узјаше
Ућићу у твоје снове…

Млада и невина
Нежна лептирица
Сада је постала
Моја вампирица

Збачена са престола
Дуго је по Земљи лутала
Из свог је света нестала
А мени се опет вратила

Марко Михајловић

REKVIJEM

Opijen poluopijen
Uvek do pola
Jeste li ikada
Probali domaću
Sa Mocartovim
Rekvijemom Tonovi struje venama
Žmarci prolaze
Kroz glavu
Talasaju okeani
Osećam slobodu
Jedini sam mornar
I kapetan na brodu
Sam
Vetrovi
Budite milostivi!

Zoran Mazos Matić

PLAVE OČI


Ja volim plave oči,
ja volim njihov sjaj.
Ja volim samo tebe,
i nikog više znaj.

Ja nisam princeza,
i neću kočiju.
Ja hoću samo jedno,
dečka plavih očiju.

Ne znam da li su dani,
plavi ili su plave noći.
Ali znam da volim sve što
je plavo, jer volim tvoje plave
oči.

U tamnoj noći izgubih ljubav,
koja mi neće doći.
U tamnoj noći, u tamnoj noći,
nestadoše jedne plave oči.

Samo su jedne plave oči,
samo je jedna plava kosa,
samo je jedan pogled mio,
samo jedan Ivica je bio.

Milica Petrović – Punija 21

INAT

Ćutim.
Sa krikom bez zvuka
razbijam beton
sa ustima bez usana
vrištim plačem preklinjem
ali ćutim.
Ćutim molbe samoću ćutnju.
Ćutim sa krikom
koji seče
tišinu mojih vekova.

(C) Aleksandra Vukosavljević Sand

STRAH

Jednom je Strah lutao svetom
Tražio nekog kome je potreban
Nekog ko je hteo da ga upozna
Taj Strah se vodio sudbinom kletom.

Prešao je brda, doline i mora
Nije našao onog kog traži
Nije mogao više da hoda
Samo je seo prisilom umora.

Zbunjen se vešto za misli maši
U nebo pogleda kao da ne veruje
Da li zaista više nikom ne treba?
Da li se zaista više niko ne plaši?

Svaki Strah svoj strah ima
Strepnju večnu za svoje postojanje
Nekada niko nije mogao bez njega
Nekada je On trebao svima.

Sada više nema koga da straši
Njegovom smislu došao je kraj
Pred svoj nestanak zapitao se još jednom
Da li se zaista niko ne plaši?

Miladin Miladinović – Miladin

СВЕ И ДА…

Све и да ме никад не погледаш,
заслепљујућа светлост твојих очију
једина биће коју видим.

Радост коју у мени будиш,
све и да ти нисам драга,
једина остаће за којом чезнем.

Ђердан твог осмеха,
све и да се
у парампарчад разбије,
једини је који бих
баснословно платила
и којим бих овенчала
све своје дане.

Амбис у који
незаустављиво тонем,
све и да могу,
једини је који
не бих никад напустила.

На крају крајева,
све и да се помирим
с тим да те немам,
зар је то важно?

Кажу: имамо само оно
што смо другима дали.
Ја сам теби дала – себе,
све и да ме никад не погледаш.

Виолета Милићевић
(Трг чуда, Словенско слово, 2005)

PTICA U KAVEZU

Živi tako…Mrtvi joj ne zavide…
Sa rešetkama urezanim u zenice
Sanjajući večnu tamu.
Osluškuje vihore nedostižne
Što tajanstvene prizore kriju.

Sluti nestasnim duhom igru oblaka
Dok, milovani vetrom, menjaju lice.
Kuca maleno srce u ritmu veslača
Zarobljenih na dnu Vikinskih galija.
Sebe prepoznaje po glasu koji
Daruje drugima.
I tako osuđena, naivno tražeci otvor,
Živi nevina…

Živi…Mrtvi joj ne zavide…

PLANINSKA IDILA

Lagano da
duha ne budim
spuštam pogled
strminama tek
obrasle
glavice
omedjene
crnogoricom

Borovi kao
straža
čuvaju
na proplanku
tek
zaspalo
lane

Da mi poznato
sjećanje ne
cijepa grudi
oči bi sjele
po granama
kao golubice
željne
budućih proljeća

Sensej R. N. – Oziris

СВЕТ У БЕЗНАЂУ

Мрачни снови
Пусте жеље
Бесни људи
Сваког дана

Нови живот
Друга смрт
Без врлина
И без мана

Мој свет…
Негде је у безнађу…
Мој свет…
Не могу да га пронађу…

Чујем неке боје
укусан је звук
моје мисли
у пакли цигара

Сваког дана
исти трип
моја глава
нови свет ствара

Мој свет…
Негде је у безнађу…
Мој свет…
Не могу да га пронађу…

Умире живот
рађа се смрт
буди мртве
побеснела маса

Весело гробље
немирне душе
бура се шири
крв се таласа

Мој свет…
Негде је у безнађу…
Мој свет…
Не могу да га пронађу…

Хлади се срце
црвене очи
шире се зенице
расту зуби

Бледо је лице
људи се плаше
месец се види
разум се губи

Мој свет…
Негде је у безнађу…
Мој свет…
Не могу да га пронађу…

Марко Михајловић

О П С Е С И Ј А

Ја – опседнут ВЕЛИЧИНОМ
Ја – опседнут брзином
Ја – опседнут интензитетом
Ја – опседнут симболом Феникса
Ја – опседнут савршенством
Ја – опседнут суровошћу
Ја – опседнут прецизношћу
Ја – опседнут величином
(Ја – опседнуто тражим Њ-У нежну
када ме гуши моја бескомпромисна
суровост)
Ја – опет опседнут величином
Ја – опседнут аутопутевима са пет трака у обе стране
Ја – опседнут именима Keolis, Stralis, Actros, Schmitz, Alstom, Matra…
Ја – опседнут са B773 и CAT-III B
Ја – опседнут градилиштима и аеродромима
Ја – опседнут копир-машинама марке XEROX
Ја – опседнут ширином и шинама
Ја – опседнут светлошћу која реже океан
Ја – опседнут стварањем на великом нивоу
Ја – опседнут уништавањем на још већем нивоу…
Ја – опседнут спиралама линије 4 Паризког метроа
Ја – опседнут огромним именима мултинационалних фирми,
што су се извалила по крововима зградурина
Ја – опседнут пузлама и равнотежом
Ја – опседнут ситницама
Ја – опседнут Русијом
Ја – опседнут кулом Останкино и анорексичним антенама и светиљкама
на њиховом врху које голицају звезде тамо
где не би требало…
Ја – опседнут OMV рафинеријом на улазу у Беч
Ја – СТАЛНО опседнут величином
Ја – опседнут оргазмичним словом [А] на крају женских имена (и унутар
њих)
Ја – опседнут са C. L. Live in Belgrade CD 2
и вртоглаво наранџастим шпанским трубама
[Ја – опседнут ТОБОМ!]
Ја – опседнут чињеницом да никада нећу све набројати…

Ја сам уствари опседнут само простором, снагом,
интензитетом и квалитетом.

Смучило вам се зар не?!

Уствари, знате,
Ја сам једино опседнут потрагом
Еха сопственог одраза у миришљавој прашини
Не би ли ми упадале трепавице у очи
Од тесног ваздуха који ствара геометријски несклад[…].

NAD-REALAN
http://nadrealan.mojblog.co.yu

СТРАХ МЕ…

Страх ме да те волим,
Страх да не будем опет
Остављен, знаш да се бојим,
Нисам спреман за нови лет,…

Страх ме да полетим
Далеко, негде где нема туге
У очима ,можда  нећу умети да слетим,
И да ћу те сањати у дугим ноћима….

Страх ме да пловим
Морима, где талас запљускује
Моје стопе, док на доку стојим
Сам, а ђаво своје планове кује….

Страх ме, што ме је
Страх, од свега што постоји
Око мене, питам се где је сада
Она, и да ли се као и ја свега овога боји.

Зоран Стевановић

ГОЛУБАЧКА ТВРЂАВА

Мислим да ниси тиха баш тако,
Да мирно спаваш крај шумне реке.
Некад си била поприште јако,
А сада чуваш бојне одјеке.

Мислим да ниси баш тако пуста.
Лак ветар носи приче кроз тебе.
Те бајке шапћу и моја уста
И од тих бајки срце ми зебе.

Била си некад бојиште ломно
Пуно громова,храбрости и сјаја.
Нису то бајке што чуваш их помно
У прозирној тами својих одаја.

Данка Димитријевић

NI SMRT NE MOŽE PROTIV NAS

Da li sam ja samo
tragač sreće
što me plaši
da ne ostanem gladna –
kad se budem rastajala
od zvezda i srca tvog.

Ledena a gorim, nemam mira.
Ko ukleta ptica,
plašim se i nadam se.
Sebi sam mrska,
kad pomislim na drugoga .

Zar smo zaigrali na kartu
što je vragu milo,
sad ćutimo u tišini.
A hoću kraj tebe…
Ako treba,
i to,
uspravno umreti,
nasmejanih usta.
Kao da je smrt velika.
Volim te
To mi je dao dragi Bog

Čekam te…
Kao ciganka iz strane zemlje
držim karte ,
niko nezna da ove ruke
traže nešto…

Plaši me vreme što leti
bez tebe.
I bojim se smrti u samoći.
Molim se Gospodu Bogu
Milostivom.
Nek svima daruje sreću
meni nek ostavi tebe.

Požuri koracima krupnim
ove ti usne nikada
neće reći,
ne…
Znaš da ni smrt ne može
protiv nas.

(C) Lepa Simić

POVRATAK

Paraćin
Nepromenjen
Uspavana varoš
Sivilo
Utapa sve mogućnosti
Ogradama
Tesnih kaveza
Ljudi fantomi
Automobili
Kao aveti
Okreću se
Između kuća
Buđenje
Praznina
Posle burne noći
Prva gorka kafa
Zamišljam neko mesto
Na ovoj planeti
Gde je vazduh lak
Svež
Bežim ponovo
Tamo
U povratak
Od noćas!

Zoran Mazos Matić

PLAČEM

Plačem jer mi je lakše tako
plačem, jer srce me boli
boli to srce koje tebe ludo voli

Ja plačem što nisam sa tobom
sto te volim ludo,
plačem jer sa suzama
odlazi tuga i bol.

Smej se kad bi plakati hteo
podsmehom guši sve što ti duša skriva
jer tako se mora pred svetom ovim
koji se tudjim suzama umiva.

Otvori dušu i reci šta misliš
ako ti suze zasijane oči
ti ih pusti neka ti osrebre lice,
ako ti smeh prekine reči,
ti ga pusti neka ga odnesu ptice.

Daj otvori dušu!
krajnje je vreme!
ako zaželis da me pomiluješ,
daj uradi to odmah,
tako da na mom licu
ostane trag duge……

Ako zaželis da me ostaviš,
učini ti odmah.

Milica Perović – Punija 21

ZNAM…

Nisi me poljubio kada si odlazio.
Da li osećaš moju ljubav
sada, tamo, na polovini noći,
u nekom prostoru, daleko od
svih naših sitnica.

Da li ti ti prodjem kroz misao
kao tren, kao mrva svetlosti.

Nedostaješ mi.

Hodaš kroz moje misli,
leškariš u njima,
stapam se s tobom,
preplićem, sažimam,
uvirem u tebe, izvirem iz tebe,
tišinom ti govorim – ma sve je OK,
nama se ništa ne može dogoditi,
ne može.
Ovo nije obična ljubav,
ovo nije zemaljska ljubav,
ovo je svemir, večan i beskrajan.

Hodaš kroz moje misli,
a ja znam da ćeš me poljubiti
kada se budeš vratio.

…za D…

(C) Aleksandra Vukosavljević – Sand

CIKLUS

Jutrom još,
svetlost se prosu,
snop kao slap,
umi siv grad.

U toku dana,
otiče nekud,
bujicom nošen,
svetlosti plam.

Večernja školjka
sklopi svoj biser
…i bi svetlo,
a sada je mrak.

Vladica Milenković Vlajče – VMV

ИПАК ЈЕ СВЕ ПОГРЕШНО

Напокон сам сабрао два и два,
Ипак су три, лагаше нас људи,
Тужни су одговори на питања та,
Тужно,…, немој да те то чуди….

Ипак је све погрешно било,
Ипак је мисао твоја била погрешна,
Ти ниси та, знам да ти није мило,
Не плачи, немој бити смешна…

Знала си, нисмо једно за друго,
Тако си рекла, заборављаш врло
брзо,
Заборављаш, моја једина туго,
Док се лагано одлеђује ово срце
смрзло…

 Како време лети, а све беше
стало,
Како је лепо што сам опет жив,
Како је заталасало ово срце мало,
Знам да ипак ја нисам овде
крив,….

Смешно, опет се сетих оних речи,
Разлике се ипак, не,…, не
привлаче
Зна се, он ти је тада био од мене
пречи,
Па ипак видех, то твоја душа
плаче…

Не плачи, немој бити смешна,..
Ти ниси та, знам да ти није мило,
Ипак је мисао твоја била погрешна,
Ипак је све погрешно,… било,…

Зоран Стевановић – Зокета

LJUBAV

Žar ljubavi ti probaj sad,
okusi to na svojoj kozi
bar jedan put,
stisni te zube i reci :
“zelim ljubav u srcu svom

Razdrmaj tijelo, daj mu prostora
srce otvori ako je spremno
neka udje nesto novo u tebe
u tvoju dusu,tijelo,pore…

Ako te strah prepusti se,
ako te boli prestani,
ako ne zelis ne zapocinji..

Ljubav je krv samo je nekad hladna
a nekada vruca..
Kruzi tijelom nema joj kraja,
ima je viska osjecas nekada..

Neka venama struji krv puna žara,
ljubavi i srece..
Tesko je osjetiti ljubav, a jos teze
ostati bez nje..

Milica Petrović – Punija 21

O ČEMU PJEVA PROMETEJ DOK ORAO SLIJEĆE

Osuto lišće govori jezikom krvi
i najavljuje dolazak
povraćanja kao kazne.

A da li se neko može kazniti?
Neko što snosi odgovornost
da možemo disati i pjevati.
Neko što pišti
pod otrzajima oštrim,
kavkaskim.

Pa proći će i to,
misle neki,
ali ako prodje on,
ko ga je vidio
i šta je radio,
da bi svoje muke zaradio.

E, to bi bila sunovrat
ljudskog neimanja,
a orao ce preći
da i nas kljuje.

Sensej R.N.

VOZ

Ponoćni voz na putu ka nepoznatom
Na svakoj stanici poneku sudbinu skroji
U njega ko uđe ne zna kud ide
I nema razlog da se boji.

Vagoni puni života bez sreće
Pred svaki polazak kondukter glasno vikne
Ko želi neka uđe, voz bez cilja ubrzo kreće
Ali na reči BEZ CILJA nikako da se navikne.

U vozu tišina, potpuni muk
Potoci suza i izgubljenih pogleda
Kroz njega protiču
Ponekad se čuje samo tunela huk
Te utvare klete spoljnji svet uopšte ne dotiču.

Da li će izgubljene duše u njemu
Svoj cilj ikada moći da spaze
Ipak se čini da će ostati sami
Plaše se drugih jer oni ih gaze.

Miladin Miladinović – Miladin

O ČEMU PJEVA PROMETEJ DOK ORAO SLIJEĆE

Osuto lišće govori jezikom krvi
i najavljuje dolazak
povraćanja kao kazne.

A da li se neko može kazniti?
Neko što snosi odgovornost
da možemo disati i pjevati.
Neko što pišti
pod otrzajima oštrim,
kavkaskim.

Pa proći će i to,
misle neki,
ali ako prodje on,
ko ga je vidio
i šta je radio,
da bi svoje muke zaradio.

E, to bi bila sunovrat
ljudskog neimanja,
a orao ce preći
da i nas kljuje.

Sensej R.N.

O ČEMU PJEVA PROMETEJ DOK ORAO SLIJEĆE

Osuto lišće govori jezikom krvi
i najavljuje dolazak
povraćanja kao kazne.

A da li  se neko može
kazniti?
Neko što snosi odgovornost
da možemo disati i pjevati.
Neko što pišti
pod otrzajima oštrim,
kavkaskim.

Pa proći će i to,
misle neki,
ali ako prodje on,  
ko ga je vidio
i šta je radio,
da bi svoje muke zaradio.

E, to bi bila sunovrat
ljudskog neimanja,
a orao ce preći
da i nas kljuje.

Sensej R.N.

СМРТ ПЕСНИКА

Спуштају тело у гроб
стихови остају на земљи
неке мисли лете у ваздуху
неки звук се чује у позадини
неки глас и нека песма
што још држе ритам
што чувају песника од заборава

Бацају земљу преко сандука
звук празнине се одбија
јер песник није унутра
јер он још живи у неком стиху
и чује се музика јер нико не плаче
нико не верује да мртрав је стварно
јер сви чувају песника од заборава

Мртви људи живе у песмама својим
вечни живот откупљен је стихом
немиран дух опстаје док тело се одмара

Мисли мртвог човека по свемиру лете
по ваздуху кружи звук познате песме
границу живота и смрти обара

Марко Михајловић

Посвећено недавно преминулом песнику
Душку Трифуновићу

MESEČEVA RUKA

U pećini duše moje,
praznina…
Razmisljam i vrišteci pitam,
ko ti je zabranio,
ko presudio.
Sve što smo rekli,
ništa ispunili.

Na rubu sećanja,
zapalile se misli,
sada gori,
i tvoja bela majica,
koju je moje telo,
čvrsto stezalo.

Govorio si…
Ja sam tvoje ognjište,
tvoja svetilja,
mesečeva ruka,
puštao si korenje,
pio – i kleo se,
gulio kolena…

I pomislih,
stobom nikada neću
upoznati predele bola.
I verovah da si zažmurio,
pred istinom,
što sam malo starija.

Šta – sad,
ostavio si obećanja,
misleći,
kako ne znam ,
da ti savest nije čista.

Trebaće ti kroz život,
učili su mnogi…
Ništa jače ne boli,
nego kad u povratku,
u mojim kristalnim očima
pročitas,
‘zabranjen ulaz’.
Ne živim više sama…

(C) Lepa Simić

TИ ТО НЕ СЛУТИШ

Топлина ми срце заталаса
док љубичица си смела,
у бекству од буке.
са рукама у џепу
туђег капута.

И волим ову јесен,
лишће што пада на моје жеље
и твој ход док гледаш небо.

А ти никад нећеш осетити,
жар погледа,
из мрачних ходника живота.

Али мени је лепо,
док хладноћа руши ласте,
заспале у живој коси.

Мени је лепо,
док идеш уз ветар,
лицем окренута судбини.

Мени је лепо
и ја волим
и ову јесен
и лишће
и твој ход.

Ја волим
и моју разиграну машту,
све сумње
и сву бол.

Ја све то волим,
а ти и не слутиш,
да са лишћем,
које у пролазу газиш
умиру и моје очи.
Ти то не слутиш.

Љубодраг Обрадовић

И ДАЉЕ…


Чим чујем неко слово
Твог имена
Сетим се твог лица
Ммршаве нимфе и твога гласа
Који подсећа
На радосни плач лабуда

И,
Осетим се тад
Као да ми свако
Од тих слова реже срце
Цртајући на њему
Ванземаљске форме
Својим трновитим звуцима
Умазаног кристала…

Да душо, то си ти;
Тебе коју су измислили,
А затим нежно премазали
Длановима робота
Програмираним да цртају
Влажне дуге по леду.

NAD-REALAN
http://nadrealan.mojblog.co.yu

PROŠLOST

Dotakao sam prošlost
Ostao praznih ruku
Sedeći na kamenu
Mokrom od kiše
Koja je padala
Prošle noći Tog jutra
Jedna umorna ptica
Uginula je od žeđi
Na izvoru života
Posmatrajući reku
Sa mog ramena.

(C) Zoran Mazos Matić

ŽENA

Pred njom su,
najveća carstva pala,
kapitulacije potpisivali ratnici,
mnogi vladari,
bele zastave istakli.

Dobrovoljno,
u njeno ropstvo
i ja sam, kao svi pao,
u tamnici njenog srca
sad tamujem,
jer sam joj svoje dao.

Žestoko, šiba me ljubav,
pa muči nežno, polako.
Ja sam njen rob.
Poljupcima,
na lancu me drži,
vlasnica moga srca,
Žena,
od Đavola ili od Boga,
stvorena
muška srca da muči.

(C) Zoran Hristov

ПРОСВЕТЉЕЊЕ…

Звонила су звона тога јутра,
Док је киша газила усахло лишће,
Тужнога дана, кад се питах
шта ће бити сутра,
Ал прекрстих се, помолих и рекох,
шта ће бити биће….

Звонила су звона тога јутра,
Гледао сам како суморна зора свиће,
Пролазника ниоткуда,
док празна улица плаче,
А ветар носи влажно и усахло,
суморно и црно лишће…

И звонише звона тога јутра,
На службу позиваше вернике своје,
Уђох и помолих се своме Богу
и светитељу,
За здравље породице,
пријатеља и за здравље своје…..

Престаше звона да звоне тога јутра,
Сунце обасја куполу светога храма,
А лице поста светлије,
срећно, Богу хвала
И просветљење уплива,
душа више не беше,…,сама…..

Зоран Стевановић Зокета

REČ

Reč…
Satkane misli naše
u tih nekoliko slova,
reklo bi se i nije nešto…
Ali, reč!
Reč je teža od olova,
cvršća od kamena,
kad se izgovori vešto.

Kadkada otkriva želje
skrivene u nama,
kadkad je spas u beznadju
a kadkad svetlosti tama.
I ponekad,
tako nam strana, neznana,
kao da nije naša vlastita.

Reč.
Reč može da bude topla,
nežna,
ali i surova,
nemilosrdna,
koja ne pita.
I koja ne želi znati:
Gde je istina u svemu,
pa i u njoj samoj.
Da li joj se može verovati?

I sama istina,
sudbini reči prepuštena,
itekako zna da zaboli.
Ponajviše, kada se istinom bori.,
kada se u nju veruje
a reč uništi sve.
Kad čovek u reč ne veruje.

(C) Goran Todić

БИЈЕЛО ДУГМЕ

Спреман за ноћне авантуре
као пустолов у пуној опреми
на капуту, ред црних дугмића
и к’о за инат на врху је једно
БИЈЕЛО ДУГМЕ

Потпуно спреман за сафари
у свом ауту јурим кроз град
на црној контролној табли
ред црних дугмића и једно
БИЈЕЛО ДУГМЕ

Кошуља стеже око врата
цепам јој платно да прште дугмићи
Шта би дао да их и ти проспеш сад
да те моле да их скупиш,
док их гледаш са висине
а себи да пришијеш само једно
БИЈЕЛО ДУГМЕ

Слушам неки тврди звук
на радију и чујем да певају
неке старе песме, добре ствари
али ми уши пара кад чујем то
БИЈЕЛО ДУГМЕ

Јер хоћу да излудим
што сам програмиран
да јежим се кад возим
док на радију слушам то
БИЈЕЛО ДУГМЕ

Кошуља стеже око врата
цепам јој платно да прште дугмићи
Шта би дао да их и ти проспеш сад
да те моле да их скупиш,
док их гледаш са висине
а себи да пришијеш само једно
БИЈЕЛО ДУГМЕ

Марко Михајловић

MALA

Voliš malu zelenu bubu.
Misliš – mala je
bespomoćna
ništa mi ne može.

Voli te mala zelena buba.
Sleti ti na dlan
da ti dokaže da te voli
a ti onda brzinom svetlosti
sklopiš prste preko nje
i držiš je u šaci.

I onda kažeš svima:
u mojoj ruci je mala
zelena buba
koja je moja i meni pripada
i ne može mi ništa
…mala.

I staviš šaku u džep
prepun sebe.

A mala zelena buba
pronadje jednu poru na dlanu
udje u tebe i tvojim venama
poteče zelena krv.

Mala zelena krv.

(C) Aleksandra Vukosavljević Sand

MORE I SEĆANJA

Polako hodam stazama prošlosti
a valovi morski brišu mi put,
satkan od ovih obala dugih
a ja u stvari i nemam kud.

Sve dok koračam kroz sećanje svoje
a vetar me nosi kud on zna
i kosu moju ko gar crne boje,
i sve mi je isto – samo nisam ja.

I morska mi pena u susret žuri
da u dlan moj stane i tu se zadrži,
kroz misli moje sećanje juri
i nestaje pena dok sunce prži.

Kao ta pena što nestaje tiho,
secanja, ljubav i leto se topi
i ne smem reći jer ne zna niko
šta me na peščanoj obali opi.

I kao vila u belo što hodi
i ja koračam obalama dugim,
i kao brodić što beskrajnim brodi
u susret ću sudbini poći putem
drugim.

Kad sve prodje ko vetrić letnji
što miluje lice i mrsi kosu,
znam secanje ostaće do beskrajnih
šetnji
po pesku što lepi se za nogu bosu.

Svako zrno peska što osta na meni
poželi možda i ono put,
al’ ne može da ide jer pripada
steni
od sudbine svoje i nema kud.

U vazduhu ostaže vesela pesma
i opojni zvuci u ludoj letnjoj noći
što prepliće se sa suzama i smehom,
al’ svi na kraju na put ćemo poći.

Milica Petrović – Punija 21

NISAM KAO PRE


Godine i dani
odbrojani
naredjani
ko vojnici postrojeni.
Sve ih znam
sve ih pamtim
od jutra do mraka
svaki minut
brojim
stojim
imenom
nazivam tvojim.


Otišao si
hrabar
jak
korak tvoj
siguran i lak.
Još ga pamtim,
i te reči:
Bićeš srećna
s drugim nekim.
Ah …
A ti s drugom ?
Još teže je reći
tu gomilu reči
o tvojoj sreći…


Godinama posle nas,
sigurna sam
više nemam iluzije.
Ne dozivaj
i ne moli,
ne prizivaj
dane prošle.
Za mene su
odbrojani,
davno prošli,
istrošeni.
Kao rukom obrisani.


Nisam kao pre.
Suza tvoja
mene ne dodiruje.
Rasipaj ih
drugoj nekoj,
zaboravi i preboli…
Kako ?
Ne znam kako.
Bolje me ne pitaj,
boleće te
ako kažem
LAKO.

(C) Zorica Brkić Zoca

NEVOLJNO, ODRASLO DIJETE

Pogled pao
po sjećanju
tamo gdje magle
caruju
gdje mirno ćute
likovi iz
moje galerije

Da li ce moći
lasta moga
proljeća
razviti
usnula krila

Da li ce moći
misao o Suncu
zasjati
i dovesti lastu
tamo gdje je
i bila

Okret čela
orošeno vrhove borja
gleda
i vedrinu poželi ali
i pored želje jake
opet mu se
ne da

Sensej R. N.

PROLAZIMO

Idemo uz reku,
niz reku,
putevima raznim
u duboke stvari.
Koraci
mirišu na jesen,
na zrelo sunce
i uvele ljubičice.  Nešto se
događa u nama,
ciljevi novi smeše
i idemo uz reku,
niz reku.

Zbog novog leta
i novog mucanja,
zbog životnih radosti,
igramo se sami,
kujemo zlatni sanduk,
skijamo na leđima,
a nešto se
događa u nama,
nešto prolazi pored
i kroz nas,
mada jesen je
odavno i magla.

Trapavo tapkamo
u mestu
i osećamo da to
nije ono,
da je srce veće,
bol slučajna,
a srećni završetak
iza ugla.

I prolazimo
kroz taj život
neprimetno,
neprimećeni,
nesaslušani
i neshvaćeni.
Prolazimo
u kolonama,
uz cvrkut vrabaca
i himne severca.

Ponekad oslušnemo
sve te budalaštine,
ponekad
odmahnemo rukom,
a ponekad
prezrivo pljunemo
i trapavo
tapkamo dalje.

Volimo samo
miris čelika,
pune ulice
i pune autobuse.
Volimo znoj
i napaćena lica.
Tuđa smrt
nas veseli,
mada smo
i sami u prolazu,
mada
i sami prolazimo.

(C) Ljubodrag Obradović 2006

Тu skrušenost i nemoć sam nevešto prikrivao, na trenutak sam čak pomislio
da se mogu  netaknut izdići  iznad hladnog ognja koji me je
ljuto pekao noseći uzdah pustinjskog vetra koji prošlost nema. Zbogom
rastrgnuta stražo, vaša krv je crna, zlokobne pretnje, ljubomore tudje.
Neobuzdan konj, jahač sam na njemu, kamenito tlo saveznik nam nije.

Jurio sam ka njoj, omamljen patnjom tog ništavnog sveta, o ljudi dragi
pa zar ne vidite da od svoga stabla nisam, samo koren smrvljen, na
rukama mu strah, isčekivala je dolazak treći, prvog nikada nije ni
bilo, znao sam da posustati ne smem, snagu crpim od besomučne mržnje
onih koji poraz traže…

ZABLUDE NOĆI

San putuje beskrajem.
Želje plešu sa zvezdama,
a one im
obećavaju ispunjenje. Pijano od očekivanja,
telo lebdi pučinom nade.
Mesec me miluje,
a vetar opominje
na zablude noći.

(C) Bogdanka Rakić

SELJAK


Trešnje su prošle, prezrele
i već rumen kruške ječmenke
najedralo zrno ječma i pšenice
izaslo viri iz klasa, semenke U
toru stoka prilegla, miruje
pobegla od obada, mušice
Nedelja, srkveno zvono se čuje
u crkvi molitva, Svete Trojice

Na putu neka vika, galama
seljak u ritama, ispred krmača
svezana u kanap, uze, marama
joguni se unazad vuće, korača

Umorna, pena joj bela na ustima
celu noć je besnela u oboru,
seljak opsuje, crkvu, naforu,
s mukom korača, bol u krstima

Ali odjednom dune mu u glavu
uze zateglo, plave se prsti
prasići bi stigli za Božić i Slavu
kraj crkve prodje i prekrsti

Računa na prste, podiže ruku
zaneo se, u mašti drage slike
ko već prodaje prasiće, velike
čizme će da kupi sebi i unuku.

Milorad J. Nikić

CIRKUS

U ovom gradu,
u ovom mraku,
vetar ne duva.

U ovom gradu,
ljudi su crvi,
ljudi su bosi,
ljudi su izmrzli
od čekanja. U ovom gradu,
prašina se uvukla
u sve pore,
pod kožu.

Vazduh je težak,
u ovom gradu,
kao i breme,
koje se nosi.

U ovom gradu,
u ovom mraku,
nade nema.

Ovde je sve trulo,
ovde je sve suvo
i za vatru spremno.

Na ruševinama starim,
novi se život,
lakše zida.
To je taj cirkus.

(C) Ljubodrag Obradović

JESEN

Gledao sam topole,
uspravne na vetru,
kako jure u nebo
i gledao sam lišće,
žuto, kako leti,
otkinuto sa grana…

Gledao sam,
a topole su plakale,
kiša je padala sitna,
a sećanja su glavu mučila,
svojim glupostima glupim,
čarima skupim
i lepotama dalekim… Gledao sam,
sve ispred sebe,
travu uvelu,
lišće pocrnelo,
gledao sam
svet oko mene,
a pogled je,
prošlost nazirao
i u prohujalo,
okretao mi mozak.

Odmahnuo bih glavom,
mrava
u kamenju potražio,
ali lišće me milovalo
i u kosu sletalo,
da me podseti:
da je jesen,
da će zima,
da je kasno,
da sam sam.

Lišće je letelo
da me podseti,
da prijatelje imam,
tamo iza brda,
da je tamo daleko,
jedno selo
i da je u njemu lepo.

Lišće je letelo,
da me podseti:
da je jesen,
da će zima,
da sam sam,
da curu više nemam…
Letelo je,
da me podseti
i da umre.

Okretao sam glavu
i koračao,
lišće gazio,
kamenje šutirao,
a kiša me kvasila…

Da, imao sam
i ja proleće,
devojku sam imao.
Kao pčela med što daje,
obećanja mi je poklanjala
i pisma pisala, do juče…

Imao sam,
jednog proleća,
jednu E… pored mene,
u dugim šetnjama,
imao je da me sluša,
da joj milujem kosu
i držim za ruke,
imao sam je,
ili mi se to samo činilo.

Malo je govorila,
kao da se bojala,
da se ne zaleti,
da se ne oda.
Malo je govorila,
a ja sam blebetao.

Pričao sam o ljudima,
o svetu iz moje mašte,
o budućnosti,
o školi, proleću,
pčelama, deci, trčanju,
pričao o letovanju,
mangupima,
o ljubavi…

Puno toga sam
noću govorio,
ali čini mi se,
da su me samo
zvezde slušale,
jer ona je bleda,
samo u prazno zurila
i pretvarala se,
da je to što pričam
strašno zanima.

Ja sam pričao,
tražeći malu pažnju,
za mene, malog čoveka,
prepunog ljubavi,
a ona je ćutke,
na sve pristajala
.
Ja sam sastanke predlagao,
šetnje ugovarao,a ona je,
sve češće, sastanke odbijala
a kad pristane, kasnila.

A onda je počela da laže,
da se pravda:
oca se boji,
selom glasine kruže,
svašta se priča.

Pokušao sam da je tešim,
da je ljubav naša jaka,
da će sve izdržati,
da je nepobediva,
a ona je,
ogovaranja razna
za razlog uzimala
i rastanak,
svakim gestom nametala.

Iz pogleda sam joj video,
da želi kraj,
iz pokreta pogadjao,
da bi trkom,
od mene da pobegne.

Sve sam shvatio
i počeo
da je izbegavam…
Ja nju?…

A ona je sijala
i sa mangupima
je počela da izlazi.

Sad gazim lišće,
sad je jesen.
Sad zora sviće,
a ja,
možda zanesen,
možda lud,
koračam,
ali, sve u krug..

Jer, zbilja,
nema se kud,
od sećanja,
na proleće..

(C) Ljubodrag Obradović

SMETNJE

Šta ti smeta u životu ?
Priseti se noćas srce!
I izlistaj svu strahotu,
koja te u ponor vuče. Sve ti smeta u životu !
Priča o sreći više ne prolazi!
Danas beda ruši dobrotu
i lagano u svaki dom ulazi.

Svoje boli i tugu prospi,
praznine predaj zaboravu!
Onaj ko te nesrećnu ugosti,
sa tobom je već na splavu.

Tvoje jade i čemer novi,
nek svetom vetar raznese.
Zaljubljene u tu priču ne zovi,
oni imaju svoje utehe.

Šta ti smeta u životu ?
Hoće li srcu to ikad biti jasno ?
Vihor odnosi i mladost i lepotu…
Za uzlet odjednom je prekasno!

(C) Ljubodrag Obradović

VARKA

Tren ponekad ne prolazi,
mirisi lipa nose nas lako.
Oh, kako želim da te mazim,
lice uz lice, usne na usne, polako… Oh, kako želim muziku u nama,
preludije i ono tiše, tiše…
Oh, kako lebdim dok nas tama,
obavija sve više i više…

To sunce u okean tone,
to san umorne odmara…
U nama proleća to gore,
to nas život vara… vara…

(C) Ljubodrag Obradović

Pesma pročitana na Darainčevim književnim susretima u Kruševcu 02.10
2008 u klubu KCK

ПОСТАЋУ ДАН

Спушта се лагано ноћ:
кроз очи улази тама,
пуни душу
до јединог кутка
у коме тиња искра свести. Предајем се ноћи:
постајем мрак.

Али не предајем се сну,
размишљам:
шта ће се догодити
када сване дан ?
Или:
ако жена из мог сна
упали светло
сред ноћи,
да види мој осмех ?

Чини ми се :
постаћу део дана,
постаћу део светла.

А искра свести ?
Хоће ли је сагорети сунце ?
Или ће је оставити без сјаја
тек упаљено светло ?

Предајем се ноћи
и знам:
постаћу дан,
можда упаљено светло ?

нестаће
и искра свести

У Мајданпеку
22. септембра 2008. год.

Дуле Р. Пауновић