Пред спомеником погинулим саборцима 1999.
Пролеће је месец Мај,
руже процветале,
трава озеленела
као непрегледни тепих.
Стојим испред споменика
погинулим саборцима,
који су за слободу пали
сви на истом месту.
Осећам тугу и бол,
не желим да их будим
јер не желим да их боле
стари ратни дани
који су их одвели
у вечити сан.
У мени одзвањају речи песме
коју ми неко из даљине
посвећену њима шапуће.
Тек њихову смрт схватих
у врту уклетих строфа,
али молим вас не будите их.
На даху биља говор мртвих
открих, али молим вас не
будите их.
На губилишту цвећа
њихове очајничке погледе
урезах у главу,
али молим вас не будите их.
Док ми ноге утањају
под зеленом травом
и поветарац тихо чарлија
моје се срце стеже од туге,
али молим вас не будите их.
Изнад осећања њихових јаука
као жалосна врба се пових
слутим како лептир у лету
саставља имена погинулих сабораца.
А били су млади са двадесет година,
неки од њих ожењени,
очеви своје деце,
а неки су тек требали да се жене.
Од туге и бола кршим руке
и прозивам њихова имена
и гледам догореле свеће
које се разливају у свилу.
Преко далеких брда
чујем глас,
не будите их.
Нека почивају у миру
обасјани сунцем слободе
којег су даривали
својој вољеној земљи.
© Градимир Карајовић