Љубодраг Обрадовић

  ВИДОВДАН Газиместан је на истом месту, чека, српски се народ спрема да посети а и друге подсети шта је Видовдан и колико је велики тај дан, нама драгоцен. Видовдан опеван у многим песмама, наш Божур , наш живот, после толико векова, и даље је наша колевка јер то је наша историја , то је …

Nastaviti čitanje

  ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ Икону пребришем крвљу Оца мога И реч прекинута Рани земљу. Згрчена прећутаница Носила је Косовоско поље И бол Разливене душе; Он моли и прети Судбини и човеку И још се само нада Богу: Да у свакој Сузи Да у сваком грчу Да у сваком трзају Зна: Отац је ту. Отац ко отац- …

Nastaviti čitanje

ХВАЛА ПРЕЦИ! Крв из ране незарасле тече са извора мук-вјечности бројке, хиљаду триста осамдесет девете, Видовданске незаборав-бољке.   Крвав пир бјеше давног вијека, а крв друмом и даље путује, пут рањених дамара тугује, жал и бол кроз срце човјека.   Јуна двадесет и осмог, сјенка разлила се по Косову пољу, жива рана засипана сољу и …

Nastaviti čitanje

Набој видовдански прашти и у дечјој машти   Векови прођоше, уз тугу, бол, благослов… Иверје традиције нашироко грандиозно расуше Достојанством омеђеним историјским сећањима  О вихорним варничним ратним збивањима Видовданским, јунским, помен погинулима, Да их памти постојана православна српска глава А да још није сасвим симболима опстанка стасала за Нивелацију истине, пре но Газиместанска сен мине.

САН Слушам како ветар целу ноћ повија сребрнасте гране мирисавог горја, и тек пред пуцање мамног праскозорја, усних, над Србијом облак сур се свија. Усних царску круну, односи је плима, безсребрене звезде што по небу језде. Уснио сам тугу војводе Пријезде, господство Јелене. Морава их има. Слушам бо’ни јецај метохијских звона, вапај Голубњаче…, свих незнаних …

Nastaviti čitanje

ВИДОВДАНСКИ САН Баш синоћ сам, ружан сан уснио, и зло страшно у њему видио, а страх кад ме из сна пробудио, зној ми бјеше сво чело облио! Виђех мрачне раке од гробова, силна јата црних гавранова, а по земљи измиљеле змије, да се ниђе крочити не смије! А крвава троглава аждаја, људско месо с костију …

Nastaviti čitanje

СРБИЈО МОЈА Сузе си своје вешто крила Патњу која те дуго прати, Слободу своју крвљу натопила Стазама правде храбро корачала. Сабљама ти секли ластаре младе У окове ти гране стављаше моћни, Пуцаше у тебе они што те мрзе Отимаше, делише те људи злобни. Кроз тебе сви су постали своји Сви имаше више право на то, …

Nastaviti čitanje

КОСМЕТУ МОЈ Опет о Космету светоме пишем, О души нашега страдалног рода. Код свакога стиха сузе обришем, Теку без престанка ко Ибар вода. Опет Грачанице звона  звона, Буде нас поспале, грешне, слијепе. А Високи Дечани сузе роне Да нас са њима лијече, кријепе. И свети кнез Косметом ходи, Са њиме његова небеска свита. Дал’ Србкиња …

Nastaviti čitanje

УКЛЕТО КОСОВО Модрим рукама разгрће облаке На крвавом Косову тражи свога сина. Усахла и нема , изнемогла мајка Проклета и клета мајчина судбина. Прати мајка крике у црнилу клете Што разносе боли које небо буди. Чедо моје мило , дошла ти је мајка, Нећу дати звери да теби науди. Крваве су , стара , сад …

Nastaviti čitanje

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА   Наитија наде поново навиру Да утаба следе нашег постојања Сервијскоме роду поново извиру Од пређашњих наших света завештања.   Обзорја су наша луче нам потоњих Обзорују груду, јер грунт нам је свети Овде ми смо сами а много је њиних Безделник нам хоће житије отети.   Неће нама дати едемског босиља Но …

Nastaviti čitanje